Branko Rosić: Isto košta pisac petparačkih romana i neki savremeni Dostojevski

Beogradski pisac, novinar i kolumnista Branko Rosić ima tri objavljena romana („A tako je dobro počelo“, „Za sutra najavljuju konačno razvedravanje“ i „Dolazak matadora“), bezbroj kultnih intervjua, ali i Medalju Britanske imperije, kojom ga je odlikovala britanska kraljica Elizabeta II.

Gospodine Rosiću, kako ste?

Euforično i povremeno iscrpljeno.

Kao čoveka kome su putovanja od suštinske važnosti za stvaralaštvo, pretpostavljamo da Vas naša pitanja zatiču dok ste na nekoj obali. Jesmo li u pravu?

Pitanja su stigla na mobilni i odgovaram bez tarife za roming, jer je na trajektu Jadrolinije dobar vaj-faj. Pitanja me zatiču dok sa obale Brača idem na „dokove“ Splita, tačnije u trajektnu splitsku luku. Na sva ostala pitanja ću odgovoriti u Beogradu, ali ovaj odgovor je morao biti odaslat dok sam još na odmoru, mada se obala godišnjeg odmora udaljava, a aerodrom je sve bliži. Ovaj put avion vozi nazad u obaveze. Ali posle španskog kopna i obale, te dalmatinske obale, vreme je zaraditi za nove obale radom na beogradskom kopnu.

Kada uspešno završe projekat, pod uslovom da odmah ne uđu u neki novi, biznismeni odu na odmor, što dalje od obaveza. Šta radi pisac kada završi promociju svog romana?

Ne smem da budem PR pisaca, jer ne znam šta i kako drugi pisci rade posle promocije. Sećam se da sam posle promocije prošlog romana spuštao adrenalin večerom sa važnom životnom osobom u jednom restoranu. Biznismeni su homogeniji, kompaktniji u navikama, pa i da se počaste odmorom od obaveza. S druge strane, mnogi pisci su nakon knjige već potrošili avans, pa ko zna da li ostaje nešto za put! Takođe, svi srpski pisci, iako im je pisanje glavno zanimanje, žive od onog rezervnog zanimanja, koje je glavni izvor prihoda. Stoga, i ako se pisci počaste putovanjem posle promocije svoje knjige, poput mene, to bude novcem zarađenim od drugog zanimanja. Kod mene je, srećom, to takođe pisanje.

Da li je pisanje romana biznis ili umetnost?

U Srbiji je prevashodno umetnost, i to zato što su i oni najveći srpski pisci morali imati u radnoj knjižici zapisano neko egzaktno zanimanje, poput diplomate, kao Andrić, ili su radili kao novinari i sl. U inostranstvu, pored toga što su pisci umetnici, ima i onih koji su biznismeni.

Recimo, mnogi od savremenih britanskih i norveških pisaca izdaju svake godine knjigu. Na primer, najtiražniji norveški pisac, iz te zemlje naftnih bušotina, ne verujem da je našao nepresušnu bušotinu inspiracija kada svake godine objavljuje roman. Ne verujem u kontinualnu inspiraciju, sve više verujem da je u pitanju preduzeće pod njegovim imenom koje je brend, stvara ili, najblaže rečeno, pomaže mu da svake godine izbaci bestseler.

Konkretno, pisac svoje kapacitete potpuno uloži u pisanje romana, što bi moglo da nagovesti kako je takvo umno davanje materijalno nenadoknadivo. Kako onda odrediti cenu umetničkog dela, knjige, romana?

Pre dve nedelje mi je jedan naš slikar rekao da umetnica u Britaniji ima budžet za svoje delo ravno budžetu čitave umetničke scene, na primer, u Beogradu, a da on kupuje boje na pijaci. S druge strane, svako umetničko delo ima cenu čak i kada je nematerijalno kao performans.

Kada je reč o knjigama, tu je stvar bizarna, jer svi pisci imaju istu cenu. A ona je proporcionalna broju strana koju ima knjiga, pa u skladu s tim, isto košta i pisac petparačkih romana i neki savremeni Dostojevski ako se poklope u broju strana.

Cenu knjige često određuje utrošeni papir, a ne baš uvek kvalitet. U fudbalu ne vrede isto dve noge nekog iz Reala i nekog iz Dinama iz Minska; ali deset prstiju bulevarskog pisca i pisca iz lektire proporcionalni su utrošenom papiru. Ali uvek pobedi pravda, pa neki savremeni Dostojevski zaradi više, jer on, na kraju, zbog prevoda i izdanja u celom svetu, proda više tih papirnih strana.

Pričali ste o tome da je, pored ostalog, polazna tačka za roman „Dolazak matadora“ bila scena koju ste doživeli u Francuskoj, kada ste se sreli sa beskućnicom neopisive lepote. A šta je bila finalna tačka? Kako ste odredili zaključak priče?

U mom romanu je sve fikcija, samo polazna tačka bude realna, ali već onda se zahukta u fikciju. Finalna tačka je došla posle raznih izmišljenih epizoda jedne izmišljene smrti Bona Voksa i puno ljubavnih priča glavnih junaka, jednog ubistva, a onda je sam kraj jedna velika premijera.

Imate li neku taktiku za bolje pisanje? Šta Vam je pomoglo da bolje pišete? Da li postoji know-how u ovoj oblasti?

Ne postoji. Sve je prirodni talenat, ali – kao i u svemu – i puno rada. Imam osobinu da prvo iscrtam scenario romana, kratak „tajmlajn“ i šemu kuda idu junaci. Filip David mi je jednom prilikom rekao: „Sedite i počnite da pišete.“ Ja sam odgovorio: „Nisam smislio kraj“, jer oduvek smatram da moram sve smisliti ugrubo, čitavu radnju, pre nego što krenem sa pisanjem. On je rekao: „Sedite i pišite, doći će.“ I bio je u pravu. To sam naučio od njega.

Da niste pisac, a imate vrlo interesantnu životnu priču, kom piscu biste se obratili da Vam napiše biografsku knjigu?

Boži Koprivici. Niko ne zna na taj način da mitologizira život. Čak bi i dosadni delovi postajali beletristika. Isto to važi za Knausgora. On od običnog odlaska u samoposlugu napravi više nego pola svetske književnosti.

Hajdemo malo o fudbalu. Svetsko prvenstvo, novembar, Katar. Šta prvo pomislite?

Pomislim da sam pri selidbama mnoge stvari pobacao i samo najbolje sačuvao, a to je moj prvi album sa sličicama sa Mundijala u Nemačkoj. Ovaj sadašnji album, za aktuelno prvenstvo, nisam ni video.

Bilo bi vrlo nesmotreno skliznuti u onu priču kako je nekada sve bilo bolje. Hajde da to posmatramo iz drugog ugla: šta Vas vuče da i dalje pratite fudbal, iako se drastično promenio u odnosu na sve ono zbog čega ste ga zavoleli?

Svakog leta, krajem jula, obećam da više neću pratiti fudbal, jer ne znam šta mi je trebalo da se nerviram i za utakmice timova za koje nisam navijao. Recimo, plakao sam kada je Željezničar ispao od Videotona, iako nikad nisam navijao za Željezničar. I obećam da neću gubiti vreme i nervirati se, kad ono uhvatim danas da pratim na portalima video-snimke dolaska novog trenera Čelsija na stadion u Londonu.

Dobra strana novinarskog posla – ako se radi onako kako to Vi činite, portretno-intrevjuerski – jeste gomila iskustava pametnih ljudi. Jeste li uspeli da (na)učite na greškama drugih?

Učio sam na greškama novinara koji su radili intervjue, a ja bio šegrt koji treba da uči od njih.

Preporučite nam neki kulturni sadržaj: film, TV seriju, knjigu, podkast, predstavu i sl.

Švedski film od pre nekoliko godina – „Turist“ ili „Lavina“; TV serije gutam, ali jedna od pre nekoliko godina, krimi – „Unforgotten“; knjiga „Ljudska posla“, od Karin Tuil; podkast ne smem, jer puno mojih drugova radi podkaste i ljutili bi se izostavljeni; predstava – ona skorašnja Nikite Milovojevića, za neki dan premijera.

Poruka za kraj.

Uživajte u malim stvarima. Kupio sam pre sat vremena na benzinskoj pumpi kafu i prošao kroz park na Topčiderskoj zvezdi na putu ka stanu. I uživao po ko zna koji put, smirivši se od iznenadne melanholije i lošeg raspoloženja zbog straha da mi se neće ostvariti veliki planovi i velike stvari.

Izvor: BIZLife Magazin