Branko Đurić Đuro ‒ Smeh koji je nadživeo Jugoslaviju

Kada bi za svaki korak iz karijere koja traje tri i po decenije Branko Đurić Đuro otvarao po jedan folder, memorija na novom pametnom uređaju ubrzo bi se napunila. Diplomirani glumac sarajevske Akademije igrao je na pozorišnim daskama od Krležinih junaka, likova grčkih tragedija do monokomedije „Đurologija“ koju izvodi poslednjih godina u punim salama nekadašnje Jugoslavije. Tumačio je glavnu ulogu u filmu „Ničija zemlja“, ostvarenju nagrađenim Oskarom za najbolji film van engleskog govornog područja 2001.

Od prvih dana navikao se na popularnost sa kolegama iz kultne televizijske serije „Top lista nadrealista“ snimane od sredine osamdesetih do početka devedesetih godina 20. veka. Ne samo tadašnje generacije koje su stasavale uz crno-bele epizode ovog serijala već i današnji klinci, zahvaljujući Jutjubu, smeju se, znaju za šahbaz, igru hrkljuš, kako se prodaje zgrada Vjećnice (Parlamenta) ili Đurine kulinarske tajne: kako se plaši koka da meso bude rastresito i mekano, iz jedne njegove kasnije TV forme.
 
Smeh, kako kaže za Magazin jedan od omiljenih komičara od Triglava do Đevđelije, posmatra kao univerzalnu kategoriju koja se ne može nikako deliti.
 
„Smešno je smešno. Ne može da se kaže ovo je humor za mlađe, ovo humor za starije. Ne daj bože da se deli na nacionalni humor. Kažu neki postoji engleski, bosanski humor… Ja na to ne gledam tako. I još se uvek se smejem istim stvarima kojima sam se smejao kada sam imao 20 godina. Najčešće su to situacije koje drugim ljudima nisu duhovite. Dobijem napad smeha na neke čudne stvari, situacije. Zabrinuli biste se za mene kada biste videli čemu se ja smejem“, iskren je u odgovoru.
 
Ipak da mu nisu svi segmenti u karijeri i životu bili obojeni zvonkim odjekom potvrđuje knjiga „Mojih pedeset“ koju je nedavno objavila Laguna. Nastajala je u formi dnevničkih beležaka pre šest godina i to kroz 50 dana od dana proslave 50. rođendana.

Idemo, Đuđi

Odrastao je u multikonfesionalnoj porodici u Sarajevu. Otac mu je umro kada je bio osmomesečna beba. Otkriva da je veliki značaj na to kako će kreirati sopstveni pogled na život kasnije imao njegov očuh za koga se majka udala kada je Đuro napunio 14 godina.
 
„On je bio hipik, slikar, veliki i otkačeni čovek koji mi je pokazao da ne mora sve u životu da bude teško. Da je život u stvari jedna velika zezancija.“
 
Iako ga milionska publika poznaje kao Đura ili Đuru, na nedavnoj beogradskoj promociji knjige ispričao je da u stvari ima više nadimaka.
 
„Za majku, familiju, stari komšiluk iz Sarajeva ja sam Bane. To sam ostao do kraja gimnazije. Ali, na ovim prostorima sasvim je logično da kad si klinac, drugi klinci počnu da te zovu po prezimenu i tako sam postao Đuro.“
 
Tako ga oslovljavaju fanovi dok šeta ulicom, pa žele da se slikaju, dobiju autogram. Priznaje da je naučio da se ne osvrće na svaki povik ali kad ga neko oslovi Bane, ukopa se u mestu.

„Znam da je to neko iz familije“, priča uz osmeh.
 
U knjizi je napisao da mu je najdraži nadimak Đuđi. Kumovali su mu Romi naturščici i kolege na snimanju filma „Dom za vešanje“. Tako sebe hrabri u teškim situacijama: „Idemo, Đuđi“. Poput one kada je 1990. godine uz veoma loše prognoze lekara pobedio tumor nakon operacije na beogradskoj VMA. Visok 190 santimetara tih dana imao je manje od 70 kilograma.

Nakon prebrođenog zdravstvenog problema počele su nevolje na koje nije mogao lično da utiče. Usled ratnih dešavanja sarajevsku adresu morao je da zameni za onu u Sloveniji. U ovoj zemlji je već 26 godina. U Ljubljani je upoznao suprugu, takođe glumicu Tanju Ribič. U braku su četvrt veka i imaju dve kćerke Zalu i Elu. Ravnopravni član familije Ribič/Đurić je Brankov sin iz prvog braka Filip. Od troje dece samo je Zala krenula stopama roditelja i glume. Igrala je u dva filma, poslednje tri godine studira i pokušava da izgradi karijeru u Sjedinjenim Državama.
 
Pitamo ponosnog oca šta je rekao kćerki kada je odabrala ovu profesiju:

„Samo jednu stvar. Postoji samo jedno teže zanimanje od glumca, a to je biti glumica. Nije me poslušala!“
 
Do sada se još nisu našli zajedno u kadru. Osim u onim na fotografijama, jer i kćerka i otac dele porodične momente na Instagram profilima.
 
Interesantno je da se prvih godina boravka u Sloveniji Đurić bavio isključivo režijom. Film „Kajmak i marmelada“ snimljen po njegovom scenariju i u njegovoj režiji od 2003. godine dugo godina držao je rekord po broju gledalaca u ovoj zemlji. Potpisnik je scenarija više od 120 epizoda serije „Naša mala klinika“. Ipak na pitanje šta stavlja na pijedestal između pozorišta, filma i muzike, brzo odgovara – muziku!
 
„Za mene je muzika bila uvek broj jedan, a ovo su samo nuspojave.“ Sa bendom Bombaj štampa snimio je tri albuma. Buntovnički duh sa kojim je početkom osamdesetih krenuo da svira u garaži kao panker ili kako su kasnije teoretičari nazvali pravac novog primitivizma i dalje ga ne napušta.

„Rokenrol je uvek prisutan. I dalje sam onaj panker i nikad nisam delio ljude na poznate i nepoznate, javne ličnosti i one druge. Jer i među jednima i drugima ima i jakih i slabih i dobrih i loših ljudi.“
 
Autor: Andrijana Cvetićanin
Izvor: Politika Magazin