Nakon romana „
Vetrovi zla“ i „
Gvozdeni oblaci“ pisac
Branislav Janković objavio je nedavno, u izdanju Lagune, i treću knjigu u kojoj pripoveda
o avanturama Jevrema Utvića, pod nazivom „
Utvare“.
Od trenutka kada je iz novinarske karijere uplovio u književnu, Branislav Janković je objavio i romane „
O vukovima i senkama“, „
Suze Svetog Nikole“, „
Peta žica“, „Poslednji cirkus na svetu“, „
Mačka u koferu“, „
Zidanje ambisa“, knjigu priča „Bezimeni“ i zbirku poezije „Februarski brodovi“. Piše i radio-drame i pozorišne komade, a odnedavno i filmska scenarija. Na ovogodišnjim Filmskim susretima prikazan je film „
Poslednji strelac“ Darka Nikolića, rađen po Jankovićevom scenariju.
Roman „Utvare“, završni deo trilogije o Jevremu Utviću, raspopu i istražitelju sa natprirodnim moćima, napisali ste, za razliku od prva dva, u prvom licu jednine. Zbog čega ste izabrali ovaj pristup?
Mislim da sam takvim pripovedanjem dublje uronio u unutrašnji svet Jevrema Utvića. Prvo lice omogućava čitaocu neposredan pristup Jevremovim mislima, osećanjima i unutrašnjim previranjima. Pogled na njegovu psihu je nekako intimniji, čineći njegove strahove i želje opipljivijim i autentičnijim. Kroz takvu naraciju čitalac je u mogućnosti da se emocionalno poveže sa Jevremom na širem nivou. Njegove dileme, sumnje i nadanja postaju ličniji, jer ih doživljavamo direktno kroz njegove oči i misli. Prvo lice omogućava verodostojan prikaz Jevremovih iskustava i reakcija. Njegove refleksije i komentari deluju prirodnije i realističnije, jer dolaze direktno iz njegove glave, bez filtera trećeg lica. Unutrašnji monolozi su bogati i pružaju dublje razumevanje njegovih motiva i konflikata. I strahovi i radosti su intenzivniji. Iako subjektivno, a samim tim i nepouzdano, pripovedanje iz prvog lica daje dubinu priči i daje čitaocima prostor za sopstveno mišljenje o Jevremu.
Jevrem se pita: „Ako počnem da se okrećem, hoću li se saplesti?“ Ima li okretanja bez saplitanja?
Previše gledanja u prošlost može čoveka da ostavi bez budućnosti. I to stalno okretanje i vraćanje, nekim prošlim godinama, situacijama i ljudima, nije sećanje na „dobra stara vremena“, već strah od novog i nepoznatog. Nekako su našem duhu i mentalitetu poželjnije poznate tuge, nego obećavajuće radosti. Da, uvek ćemo se saplesti ako se osvrnemo. Kada naučimo da se ne okrećemo, biće kasno – zaboravili smo gde je napred.
Jevrem u romanu istražuje okolnosti pod kojima je stradao njegov najbolji prijtelj Jusuf Bulatović. Opet ste na terenu jedne od važnih životnih tema – ovoga puta prijateljstva, a onda i ljubavi, grešaka, sopstvenih utvara...
Kroz sva tri dela Jevrem Utvić se razvija iz lika koji je na početku priče izgubljen i duboko rastrzan između prošlosti i sadašnjosti, do osobe koja je, kroz suočavanje sa zlom i moralnim dilemama, pronašla dublje razumevanje sebe i sveta. Iako se udaljava od tradicionalne vere, Utvić ne prestaje da traga za načinom da se pomiri sa Bogom. U trećoj knjizi Utvić dostiže tačku gde su njegovi unutrašnji konflikti na vrhuncu. Prošlost ga sustiže, a istovremeno se suočava sa najtežim moralnim odlukama. On prolazi kroz promenu koja uključuje prihvatanje svojih nesavršenosti i grešaka, kao i trenutak kada mora da se suoči sa sopstvenim utvarama.
Neki čitaoci su već izrazili nadu da ovo ipak neće biti kraj pisanja o Jevremu Utviću. Je li trilogija zaista prava mera u ovom slučaju?
„Utvare“ su poslednji deo trilogije o Jevremu Utviću, raspopu i istražitelju. Stvorio sam ga pre deset godina i jedva smo trpeli jedan drugog. Odavno je izašao iz romana i krenuo nekim svojim putem. Roman „Vetrovi zla“, prvi deo trilogije, nije ni trebalo da ima nastavke. Ipak, nešto me je vuklo ka Jevremu, kao nekakvom nedovršenom i problematičnom odnosu. „Gvozdeni oblaci“ je roman o Jevremovom mestu u svetu, korak ka zrelosti, dva koraka ka saznanju o ljudima i njihovim slabostima. On shvata da se vremena menjaju, ali ljudi ne, i da su naša nepočinstva večna. Ljubav se tek retko probije. Pokušao sam da nađem ravnotežu između nepravednosti sudbine koju je dobio i nemira njegovih strasti. Mislim da sam to uspeo u „Utvarama“ – snagom duše Jevrem je postavio granice svojim nesrećama. Svaki naredni deo o ovom junaku bio bi preterivanje.
Na 59. Filmskim susretima prikazan je film „Poslednji strelac“ rađen po Vašem scenariju. Istakli ste da niste želeli tipskog detektiva. U čemu je specifičnost lika koji je oživeo Nenad Jezdić?
Hteo sam da izađem iz klišea o pijanom, nezadovoljnom, prljavom policajcu koji mrzi i svet i sebe. Inspektor Kuruzović nije ni bezgrešni heroj, već mirni komšija koji svakog dana šeta svog psa i ide u biblioteku. Mirno čeka svoju smrt i zbog toga nije kivan ni na sudbinu, ni na Boga. On se ne sapliće, okrećući se unazad. Neke stvari iz prošlosti ne možemo da popravimo.
Radite na nekom novom rukopisu, scenariju...?
Pišem novi roman pod nazivom „Oluja“. To je priča o deset mornara na brodu koji stoji na pučini.
Autor: Aleksandra Gojković
Izvor: Narodne novine