Biblioteka poznatih: Ljubinka Klarić

Glumica Ljubinka Klarić je odigrala značajne uloge, kako na malom ekranu, tako i na matičnoj sceni Beogradskog dramskog pozorišta. Prva joj je bila filmska uloga Mire u ostvarenju „Normalni ljudi“ Olega Novkovića, koja joj je donela i prestižnu nagradu „Carica Teodora“ na Filmskim susretima u Nišu. U zenitu svoje popularnosti, a nakon snimljene serije „Moj rođak sa sela“ Marka Marinkovića u kojoj je odigrala, po mnogima, najznačajniju rolu profesorke Dunje Šarčević, Ljubinka se preselila u Los Anđeles. Ipak, nakon nepune tri godine, odlučila je da se vrati u rodni grad i nastavi glumačku karijeru. Trenutno priprema dve predstave i to „1984“ Alije Luke u Beogradskom dramskom pozorištu i „Godišnjicu“ Petra Jovanovića u Madlenijanumu.

Kakvu književnost volite da čitate?

Najviše me opuštaju trileri. Poslednje sam čitala „Zapisi o skandalu“ Zoi Heler, po kome je snimljen i film, a nedavno sam pročitala i „Hajde da razgovaramo o Kevinu“ Lajonela Šrajvera. I po njemu je snimljen uzbudljiv igrani film. To je knjiga koja te, dok je čitaš, tera da se naježiš, a pritom je i aktuelna zbog nedavnih događaja.

Uz kakvu literaturu se još opuštate?

Još kao mala sam volela da gledam horor filmove. Sada sam prerasla horor, ali volim trilere. Obožavam da na Netfliksu gledam dokumentarce o zločinima. Razmišljala sam zašto taj žanr najviše volim da gledam i čitam. Verovatno zbog suočavanja sa sopstvenim strahovima. Mislim da me to čini hrabrijom. Ako sagledate neku vrstu zla i pokušate da ga razumete, onda ste hrabriji.

Možete li za sebe da kažate da ste zahtevan čitalac?

Apsolutno! Prekidam čitanje kada roman nema smisla. Ne čitam knjigu do kraja jer je to gubljenje vremena. Ako ne dobijem ono što me zadovoljava ili ako je loše napisana i vodi do besmisla, ne čitam je do kraja.

Kog biste književnog junaka voleli da tumačite pred kamerama ili na pozorišnoj sceni?

Imam tu čast da radim predstavu po romanu „1984“ Džordža Orvela i igram O’Brajana. Veoma sam srećna zbog toga. Ono što sam mislila da se neće dogoditi počelo je da mi se dešava, odnosno dobila sam priliku da igram fantastične muške junake.

Postoji li na Vašoj polici knjiga kojoj se, s vremena na vreme, vraćate?

Teško se vraćam istim knjigama. Ponekad možda kratkim pričama. Uvek volim da pročitam Čehovljeve drame. Kako me pozorišno iskustvo vodi, neke komade sagledavam potpuno drugačije od onoga kada sam ih prvi put čitala. Drugačije tumačim likove sada prema komadima. Nama su objasnili da su svi Čehovljevi komadi fantastični, ali ja se sa time ne slažem. Pre mesec dana sam ponovo iščitala sve Čehovljeve komade i uviđam da nisu svi fantastični, a da su neki čak i grozni. Po meni je apsolutno najbolji „Galeb“. Ono što nisam razumela na Akademiji, sada mnogo bolje shvatam, ali verovatno zato što je prošlo 25 godina.

Šta trenutno čitate?

Trenutno čitam „1984“ i samo se time bavim. Treba razumeti, shvatiti i naučiti. Kada sam ovu knjigu pročitala pre sedam godina, pomislila sam: „Bože, zašto se ne postavi ovaj komad na scenama? Koju bih ulogu volela da igram?“ Ono što sam pomislila da je nemoguće, na sreću, desilo se.

Da li ste ljubav prema knjigama i čitanju preneli na sina Konstantina?

Donekle jesam dok je bio manji. Do jedanaeste godine zaista je pročitao dosta knjiga koje su pripadale njegovom uzrastu. Sada je prestao da čita, ali zato fantastično piše kratke priče, eseje, i to na engleskom jeziku. Ima sve pohvale za svoj rad. Čak su mu predlagali da izda zbirku svojih dela.

Koje knjige su obeležile Vaše detinjstvo?

Bez sumnje „Ana“ Mome Kapora i „Hajduk protiv vetrenjača“ Gradimira Stojkovića.

Postoji li knjiga koju ste krili od roditelja?

Ne. Nisu moji mnogo vodili računa šta sam čitala. Ono što smo imali u kući bila je pristojna literatura. Ja sam svoju ljubav prema čitanju razvila tek na Glumačkoj akademiji. Kada sam bila pod pritiskom lektire u školi, odbijala sam je. To je tada bila neka vrsta bunta prema pritisku i nerazumevanju, ali sva sreća da sam Akademiju upisala sa tek napunjenih 17 godina. Tako mlada sam odmah prešla na vrlo ozbiljnu literaturu, onu koju ne bih čitala u srednjoj školi.

Koji je Vaš omiljeni citat iz knjige?

Nikad ne citiram. Više volim nečiju misao da čujem. Lepo je negde usvojiti citate i da oni postanu deo tebe, da malo bolje razumete ovaj svet. Za mene je citiranje više hvalisanje.

Da li ste nekad razmišljali da napišete knjigu?

Volim da čitam, ali ne volim da pišem, mada bih rado slikala. Čak sam htela da upišem Likovnu akademiju, ali je ipak prevagnula ljubav prema glumi. Mada, s vremena na vreme, nacrtam nešto.

Kako ste formirali svoj čitalački ukus?

Najviše sam formirala ukus na osnovu karaktera u knjigama. To je bilo vrlo važno za školu, a kasnije za posao – šta se dešava glavnom junaku, kako postupa, kakve karakteristike izbijaju onog trenutka kada se nađe u situaciji koja je dramaturški zadata, odnosno da li je prijatna ili neprijatna, kao i bavljenje njegovim osećanjima. Zato je meni Raskoljnikov najbolje napisan karakter među klasicima.

Da li Vam je i u kojoj meri književnost inspiracija za pripremanje nove uloge?

Naravno da jeste. Smatram da je književnost inspiracija za sve što radite. Mi nikada nećemo upoznati ljude kakvi su opisani u knjigama. Ja sam i posmatrač. Kada posmatram ljude, mogu da ih uporedim sa likovima o kojima sam čitala, a nekada su mi interesantniji oni koje nikada nisam srela, ali sam čitala o njima. Zaista su velika inspiracija kada pokupite sve te karakterne osobine raznih likova iz knjiga jer dobijete nešto novo.

Kojih su to pet knjiga za sva vremena po Vašem izboru?

„Galeb“ Antona Čehova, „Zločin i kazna“ Fjodora Dostojevskog, „Moja genijalna prijateljica“ Elene Ferante, „Ljudi bez grobova“ Enesa Halilovića i  „Veličanstveni izvor“ Ajn Rend.
 
Autor: Dafina Dostanić
Izvor: časopis Bukmarker, br. 32
Foto: Aleksandar Krstović