Beskompromisno-revolucionarni duh Anonimusa

Veoma jasno povezujete akcije Vikiliksa i političku transformaciju Anonimusa u kolektivno revolucionarno telo. Možete li da nam obrazložite ovu vezu koju ste identifikovali?

U decembru 2010. godine, sudbine Anonimusa i Vikiliksa su se uplele nakon što je niz korporacija, uključujući Amazon, PejPal i Masterkard podlegao pristisku vlasti da zaustave servisiranje ove organizacije (Vikiliks) koja je objavila američke diplomatske depeše. Posle finansijske blokade, Anonimusi su odlučili da podrže Vikiliks zasipajući ove korporacije demantijima. To je podiglo veliku prašinu u medijima. Anonimusi su se, suštinski, ogrebali o Vikiliksovu geopolitičku vidljivost ali su uskoro postali samostalni vodeći akteri.

Ono što se dogodilo narednih meseci bilo je možda najvažnije: Anonimusi su učestvovali u svim revloucionarnim pokretima 2011. godine. Te intervencije su ih svrstale među revolucionarne ako ni zbog čega drugog onda zbog činjenice da su u tom trenutku Anonimusi imali najveću populaciju levičara, anarhista i progresivnijih aktivista.

Delujete uvereni da postoji nešto što podseća na revolucionarni metod u praksi Anonimusa. Možete li da objasnite gde?

Nisam sigurna da bih baš opisala prirodu Anonimusa kao revolucionarnu, ali svakako postoje subverzivni i pobunjenički aspekti Anonimusa. Uz njihovo učešće u revolucionarnim pokretima, postoje još dva druga elementa. Prvi se tiče njihove beskompromisne kritike kulta poznatih ličnosti i individualizma, i zahtev da njihovi članovi ne jure za ličnom slavom i priznanjem. Privlačenje pažnje na sebe se brzo i oštro osuđuje. To je revolucionarno s obzirom na to da smo društvo individualaca koje je uspelo da izabere propalu poznatu ličnost-narcisa za predsednika koji zastrašujuće brzo juri putem uništenja.

Da bi bili efikasni, politički pokreti moraju da neguju neki oblik kolektivne volje. A dostizanje društvenog jedinstva i solidarnosti, naročito u društvu koje veliča individualnost, iziskuje ozbiljan napor. Mora se praktikovati, normalizovati kroz etiku i, da bi obuhvatilo širu masu, treba ga učiniti glamuroznijim. Anonimusi koji su izrasli na određenom tipu kolektivizma, dopustili su svojim članovima da eksperimentišu u potrazi za određenom vrstom jedinstva kroz anonimnost i, za uzvrat, učinili su ga seksi i glamuroznim.

Drugi revolucionarni aspekt tiče se upotrebe novinarske taktike: sklonosti da se nabave i u javnost puste dokumenta od javnog interesa. Pre Anonimusa, hakeri su hakovali iz raznih razloga i prikupljali sve vrste dokumenata i podataka, ali ova namerna strategija da se hakovanjem pronađu inkriminišuće informacije a potom podele sa svetom nešto je što su Anonimusi doneli – bar ja to tako vidim. Rezultat višegodišnjeg hakovanja Anonimusa doneo je nešto čega nije bilo ranije: strategija da se lociraju i obelodane dokazi korupcije kroz hakovanje. Ova taktika, ako se pažljivo izvede, veoma je moćna jer je rizik da vas uhvate minimalan.



Možete li da nam objasnite kako je slaba i fluidna organizacija Anonimusa uspela da izbegne smrtonosne posledice infiltracije doušnika ili toga da im ime ne bude svrstano na jednu ili drugu stranu?

Činjenica je da doušnici nadgledaju sve progresivne i radikalne pokrete. Njihovo prisustvo je često destruktivno: mešaju se kako bi posejali nepoverenje i hvataju u zamku članove podstičući ih na opasne akcije. Anonimusi nisu ništa drugačiji i podložni su doušnicima ali tu postoji jedna važna razlika: kada je reč o hakovanju, ako su učesnici dovoljno disciplinovani da poštuju bezbednosne protokole, to znatno umanjuje opasnost i efikasnost cinkaroša. Na kraju krajeva, ti hakeri se ne sreću uživo i ne sede po kafićima. Kroz tekst postavljen onlajn ne može se videti osoba od krvi i mesa, nema tu stana koji se može fizički posetiti, i ako ste zaista oprezni, detalji poput imena, mesta boravka, godina, etničkog poreka i nacionalnosti se nikada ne dele. Zapravo, haker ne samo da ne bi trebalo da deli lične podatke već bi trebalo i da vara kako bi dodao još jedan nivo bezbednosti ostavljajući lažne tragove u vezi sa njegovim identitetom da bi posejao konfuziju i otežao istragu.

Svaki pokret koji se oslanja na lične interakcije, a većina njih je takva, jednostavno ne može da obezbedi ovu vrstu sigurnosti. Sad, mnogi hakeri Anonimusi se nisu pridržavali ovih pravila niti su se pazili od doušnika. Ali su drugi haktivisti poput Fineas Fišera (Phineas Fisher) naučili lekciju da možes da hakerišeš, doturiš informacije novinarima i da možeš da izbegneš hvatanje ako hakerisanje i proturanje informacija udružiš sa dobrim obezbeđenjem.

Što se dugog pitanja tiče: zbog toga što su ime, ideja i ikonografija koji karakterišu Anonimuse dostupni svima, neke ne tako progresivne grupe su usvojile ime. Na primer, u Nemačkoj postoji popularna fašistička grupa koja sebe naziva Anonimusi i imaju prilično veliki broj Fejsbuk pratilaca. Drugi nemački Anonimusi, koje je sramota ove neoreakcionarne grupe pokušali su da ih iskorene, ali bez uspeha. Bilo je nekih konzervativnih aktivista koji su izvodili potpuno desničarske akcije – poput napada na sajt klinike za abortus – ali nisu uspeli jer su pokušali da koriste ime Anonimusi. Zašto se ovo razlikuje od Fejsbuk grupe? Zato što, za razliku od gorepomenutih nemačkih fašista, ovo su bili usamljenički napadi kojima je nedostajala podrška kritične mase. Tako da što se pripajanja tiče, ako ćemo to tako da zovemo, da bi ono bilo uspešno potreban je minimalan kolektivni napor. Do sada je najveći deo akcija Anonimusa bio povezan sa liberalno-progresivnim ili levičarsko-radikalnim poduhvatima, a da li će tako biti i u budućnosti ostaje da se vidi.

Na kraju Vaše knjige o Anonimusima postoji kratka beleška o izvorima u kojima navodite da ste mnoge informacije i izvore proveravali i u sudskim dokumentima i izveštajima sa suđenja. Da li to znači da ste morali da proveravate istraživanja obaveštajnih i policijskih aparatura? Da li je tačno da su Vas zvali da im držite predavanja? Kako biste okarakterisalli Vašu povezanost sa represivnom istragom Anonimusa?

Da niko nikada nije završio u zatvoru ja bih morala da ispričam priču o Anonimusima drugačije. Detaljno sam opisala organizaciju i kako su izveli nekoliko ilegalnih operacija, što ne bih učinila da učesnici tih operacija nisu bili prokazani. Sve i da država nije uspela da uhvati hakere, imala sam dovoljno materijala za knjigu tako da moj projekat nije suštinski povezan sa ovim hapšenjima.

Snage reda su me se generalno klonile čak i kada sam pokušavala da dođem do njih. Na nagovor urednika pokušala sam da dobijem komentar FBI o njihovom doušniku Sabu i odbijena sam. Ali neki sektori obaveštajne zajednice su se zainteresovali za moje istraživanje, ali sam odbijala da pričam sa njima osim u jednom slučaju. Prihvatila sam poziv Kanadske obaveštajne službe CSIS da održim predavanje u njihovom sedištu. Bila sam previše zaintrigirana da bih ih odbila, i interesovalo me je šta misle o Anonimusima. Prihvatila sam poziv i odlučila da pišem o mojoj poseti. Bila je toliko fascinantna da sam knjigu počela pričom o mojoj poseti CSIS; rado bih na ovom mestu rekla i više, ali ne bih da pokvarim priču.

Bila sam veoma svesna rizika razgovora sa obaveštajcima ali ako ste spremni da podelite šta ste naučili o njima, verujem da postoji prilika i da se nešto dobije. Konačno, što se tiče moje veze sa snagama reda ili obaveštajcima: ne postoji nikakva veza. Sigurna sam da su FBI zvaničnici u jedinicama za borbu protiv sajber kriminala pročitali moju knjigu, ako mogu da je svare. I ovo mislim najozbiljnije: ako vam je zadatak da jurite ove hakere po Americi u nadi da ćete ih uhapsiti i baciti ih u zatvor na dugo vremena, knjiga koja Anonimuse predstavlja kao politički vitalne (i zabavne) neće biti štivo u kojem ćete uživati.

Tu je i činjenica da moja knjiga veoma otežava snagama reda da Anonimuse predstave kao zle sajber kriminalce. Trinaestogodišnji čitaoci (i mnogo tinejdžera) mi je hvalilo knjigu i Anonimuse. Činjenica, da je knjiga dobro prošla, i da je zacementirala položaj Anonimusa kao ikonoklastičnu uktivista, verovatno mnogo nervira policiju. A to je bio jedan od jačih razloga zbog kojeg sam odlučila da napišem knjigu. Bilo mi je važno da postoji istorijski izveštaj o pokretu koji neće umanjiti ili demonizovati njihove akcije niti omogućiti vladi da preinači ovaj izveštaj.