Beograđanke: Intervju sa Igorom Marojevićem

Beograđanke su uvek u modi a ovog leta dobile su i "korice". Igor Marojević i IK Laguna ponudili su jedan pogled na njih, iz njihovog rakursa, "ženskim pismom iz muške glave"...

Osam glavnih junakinja i još nekoliko sporednih uloga, a sve različiti likovi?

Hteo sam da ponudim izvestan širi uvid u ovdašnju žensku populaciju a da, opet, ograničim priču u smislu da tretiram isključivo junakinje koje su na neki način posebne. Znači, ko očekuje da u “Beograđankama” nađe priče o onim ženama koje u raznim predstavama služe kao potkrepljenje teze za dobar provod u Beogradu, u ovoj knjizi nema šta da traži. Jesam ja imao želju da dodatno proširim krug junakinja koje tretiram, ali pošto tretiram junake i junakinje kakve poznajem, nisam mogao da pokušam da objektivizujem knjigu pišući na primer o nekoj sedamdesetogodišnjakinji, jer takve žene slabo znam. Želeo sam, dakle, da od onog što poznajem napravim knjigu koja pokriva malo širi dijapazon tretiranih junakinja. Znači, to je koncept između neke šarolikosti i prepoznatljivosti. Uglavnom, ispalo je da su to žene od petnaest do četrdeset pet godina, neke žene koje, prosto, nisu iz naroda i mislim da ih to vezuje bez obzira na to da li junakinja ima čak i neke psihotične elemente (kao u pričama "Igrica" i "Poslednji Filipsov model") ili je pak društveno uspešna i pokušava da se uklopi ("Muška priča"). U svakom slučaju, sve moje junakinje iz “Beograđanki” pomalo su asocijalne, i mislim da i u takvim motivima treba tražiti njihovo jedinstvo.

Kod svih njih početak je obećavajući, ima i malo optimizma i njihove želje. No, kako priče odmiču, to sve polako nestaje. Život se poigrava sa njima i "otima" im hepiend?

Tako je u jednom tipu priča u “Beograđankama”. U drugom, naizgled sve jako loše počinje ali se dobro završava. Takvi paradoksi ovde su normalni, pošto smo društvo koje kombinuje najrazličitije date, smoreni socijalistički tip privrede s elementima liberalkapitalizma i liberafeudalizma, pornografije i porasta proevropskog i procrkvenog govora. U svakom slučaju, nisam štedeo moje junakinje, one prolaze kroz ono kroz šta prolazimo svi, kroz jedan od najtežih perioda u Beogradu i zemlji u poslednjih šezdeset-sedamdeset godina, jer osim već nasleđenog domaćeg lipsavanja dobili smo i spoljašnje norme koje moramo poštovati iako nemamo sredstava. Znam da je kampanja za ovu knjigu prividno relaksirana, i da je i korica takva i da, na kraju krajeva, prodaja ide dobro, ali sadržina malo odudara u smislu da se ne može reći kako je ova knjiga baš prepuna hepiendova. Pokušao sam da pišem pitko ali ne i da lažem.

Socijalni kontekst određuje vaše junakinje, smeštene u konkretan prostor, a sve iz perspektive prvog, ženskog lica. Koliko ste se namučili prilikom "ulaženja" u takav svet?

Zaista nije bilo baš najlakše postići autentičnost u prenošenju neke ženske misli i njihovog govora, pri čemu on nije smeo da bude ni predoslovan, jer bi ispao lagan, banalan i, na kraju krajeva, lišen elemenata moje poetike. Pogotovo je bilo teško ispričati priču tako da ne izgubi autentičnost crnila a da bude pitka. To je postupak koji sam i ranije koristio, počev od “Mediterana”, preko “Partera” do “Majčine ruke” ali mislim da sam u ispovedanju pitkog crnila, u kojem ne zakidam narativ ni za istinu, ali ni za komunikativnost, bio najdosledniji ovog puta. Jer i u okviru takve svedenosti, “Beograđanke” su i angažovana knjiga, koja propituje mobing, mačizam, vršnjačko nasilje, polnu i seksualnu neravnopravnost, nacionalizam, nekritičnost društva i, na kraju, sve veće posezanje za internetom kao primarnim sredstvom komunikacije. Sve u svemu, pred sebe sam postavio, dakle, težak zadatak, ali, laki zadaci su mi odavno dosadni.

"Ulazili" ste u ženske mozgove, ali i u nove tehnologije, medije. Lično mi se čini da za dlaku ima previše tih "internet jezičkih konstrukcija" koje remete ritam priče. Je li to zbog mlađe populacije koja je inficirana novim medijima?

Zaista pretpostavljam da mlađi čitaoci nemaju taj problem. Dok pišem koristim uvek materiju koju poznajem, što će reći da sam intenzivno proučavao ne samo "ženski mozak" nego i nove medije, a redovan sam korisnik društvenih mreža, na primer na Fejsbuku imam grupu koja broji preko hiljadu i šesto članova. Unapred sam znao da je u “digitalizaciji” “Beograđanki” jedan od najvećih rizika ove knjige, jer široka, mahom starija populacija kod nas nije ovladala mrežom u dovoljnoj meri da bi mogla da razume sve te izraze koje koristim. S druge strane, ništa manji rizik nije bio ni u činjenici da nije reč o romanu nego o knjizi priča što je, kao što valjda znamo, znatno manje komercijalan žanr. Naprosto sam uradio stvar onako kako sam morao. Ne može se verno prikazati vreme u kojem živimo ako se ne prikaže i korištenje interneta, za koje se ispostavilo, bar što se Fejsbuka tiče, da je kod nas negde i rekordno. S druge strane, takvo pisanje je i poetički ispravno. Jer kada čitam najrelevantnije savremene autore, poput recimo Peljevina, Uelebeka ili Koplanda, vidim da niko od njih ne potcenjuje temu interneta.

Pominjani digitalizam manje smeta, recimo, u priči "Unutra"?

Verovatno zato što je u toj pripovesti virtuelni svet okosnica naracije, organski deo priče, njena srž, dok je u većini ostalih samo dodatak. Tako je zato što je tema pominjane priče služenje društvenim mrežama i internetom do mere u kojoj oni nekoj junakinji mogu da zamene “oflajn” život, dok u ostalim pričama stvari ne idu baš dotle.

Paralelno "glumite" uloge esejiste, kolumniste, urednika, prevodioca, pisca... Da li se ta vaša "esjistička" i "književna" strana, da tako kažemo, mešaju? Koliko utiču jedno na drugo i prožimaju se?

Ne mogu da kažem da to nikakve veze nema jedno s drugim. Mislim da ne moraju svi pisci da budu angažovani, nego samo oni koji osećaju potrebu za time. Hoću da kažem da je to po meni stvar ličnog izbora, pri čemu je legitimno i pisanje u maniru društvene nezainteresovanosti, koliko god ono u poslednje vreme izgubilo na poetičkoj težini. Jednostavno, ja sam otišao u esej zato što sam osetio potrebu za time. A pretpostavljam da koliko ja glumim pisca toliko kupci mojih knjiga glume publiku.

Problemi koje tretirate u esejima često prelaze i u fikciju?

Teme i motive koje sam pominjao u odseku socijalnih elemenata “Beograđanki” zaista sam najpre tretirao u svojim esejima, da bi oni tek ovde dobili potpuniji tretman. Razlika je u tome što je u pristupu njima u esejima osnova u istini, a u prozi – u poetici.

Desilo se nešto neverovatno kad je reč o vašim knjigama. Za samo dve nedelje dobili ste drugo izdanje "Beograđanki". Da li to znači da ste postali bestseler pisac?

Do sada nikad nisam imao ovako dobru reklamu, komercijalnu koricu i slično. Stvar je u tome što je Laguna privatna izdavačka kuća koja je tržišno orijentisana i čiji su marketinški stručnjaci jedino za ovu moju knjigu procenili da može da se proda u baš velikom tiražu. Izgleda da je to bila dobra procena jer su “Beograđanke” uz srazmerno manje javne prisutnosti na samom početku kampanje nego što je to bio slučaj sa nekim drugim mojim naslovima na početku njihovog književnog života počele da se prodaju znatno bolje. Knjiga je praktično bila krenula sama od sebe među čitaoce, što je u principu najbolji scenario, koji bilo kakva naknadna reklama može samo da zaokruži. Međutim, to me i dalje ne čini bestseler-piscem, ali odavno već ne spadam ni u one koji bi mogli da kukaju kako ih čitaoci ignorišu i tome slično. Pisanje samo za sebe nije mnogo više od obične masturbacije. Ova pozicija mi u potpunosti odgovara, ali u konačnici ona ne može od mene napraviti nekog populističkog pisca, jer mislim da “Beograđanke” vrše u stvari zdravu subverziju mejnstrima.

Član ste dva PEN centra – Srpskog i Katalonskog. Dobar deo života proveli ste u Španiji, pisali na španskom, prevodili sa tog jezika. Uz pretpostavku da imate dobar uvid u dve kulturne politike - u Srbiji i Španiji - kako bi ih ocenili i gde se one razlikuju?

Možda ne bi bilo veće zlo da smo i mi imali španski tip diktature jer bismo onda jasnije morali da se distanciramo od ekstremizma i populizma, pa i populističke umetnosti i okrenemo se progresu, kako je bio slučaj na početku osamdesetih sa španskom Movidom, koja je zahvaljujući ulaganju države u progresivnu umetnost iznedrila jednog Pedra Almodovara koji bi inače možda ostao da radi kao radnik “Telefonike”. Ali pošto je kod nas bila nekakva poludiktatura, mi smo napravili kulturnu politiku polovičnog otklona od kulturne politike devedesetih. Katalonska književnost nije nipošto bolja od srpske, ali je mnogo viđenija na Zapadu zbog pametne kulturne politike. Veliku ulogu u tome vršio je Katalonski PEN, dok je naš vršio veliku ulogu u forsiranju nekakve ekipe od sedam-osam ljudi koji su pretvorili potencijalno ozbiljnu filijalu ozbiljne svetske organizacije u nepotističku udrugu. Pošto su moji pokušaji da u okviru Srpskog PEN-a radim na poboljšanju i uozbiljavanju situacije odbačeni, preostalo mi je da reagujem eksterno. Govorim ono što mislim i ne plaćam članarinu, jer ne želim da učestvujem u finansiranju nepotizma, ali ako me ne izbace ja sam odatle neću otići, a ako to učine biće zanimljivo, pretpostavljam, mnogima. Mada mislim da je Srpski PEN sada u tolikoj silaznoj putanji da mi čak nije do toga da ih uopšte diram, tim pre što sam to radio kada je bilo neuporedivo teže.

Autor: Dragan Stošić
Izvor: Novi magazin