Beatriz Vilijams o američkom društvu i ljudskoj prirodi u romnu „Žene leta“

„Žene leta“ je roman koji se opisuje kao „zanosna posleratna priča o ljubavi, klasama, moći i iskupljenju, smeštena na zagonetno ostrvo u blizini obale Nove Engleske“. U njemu se naravno nalazi sve to, ali će svako ko odluči da se izmesti u ovaj svet, pronaći u romanu mnogo više. Odmah po objavljivanju, roman je dospeo na Njujork Tajmsovu listu bestselera, a za „knjigu leta“ proglasili su ga, između ostalih, sajtovi Gudrids, Bazfid i Kirkus. Fascinacija ostrvima i Šekspirovom „Burom“ inspirisali su Vilijamsovu da napiše svoj deveti istorijski roman, novu granu porodice Šajler.



Razgovaramo sa Beatriz Vilijams, autorkom romana „Žene leta“. Gospođo Vilijams, svi vaši romani su na neki način povezani sa porodicom Šajler koju ste stvorili u svojim delima. Marvelovi obožavaoci to nazivaju „zajedničkim univerzumom“. „Letnje žene“ su roman koji može samostalno da se čita, ali odakle potiče ta želja da pišete o ovom paralelnom univerzumu? Da li ćete zauvek pisati samo o likovima koji su nekako povezani sa njim?

Moram da priznam da kada sam pisala prvi roman, nisam imala ovako velike planove ni u naznakama. Kada stvarate izmišljene likove, kao što ja to radim umesto da pišem o stvarnim istorijskim ličnostima, morate da se koristite svakim sredstvom koje imate kako biste čitaoce uključili u roman i ubedili ih da brinu o likovima i njihovim problemima. I podstakli ih da čitaju još! Srećna sam što mogu da pišem o ovom izmišljenom univerzumu.

Šta je toliko privlačno kod „letnje elite“ da ste želeli da to istražite?

Mislim da Amerikanci imaju zanimljiv i komplikovan pogled na društvene klase. Ako pogledate kroz našu istoriju, u američkoj kulturi postoji antielitizam, osećaj da se društveni status (i novac koji ga hrani) mora zaraditi, a ne prisvojiti; da je stvaranje bogatstva daleko važnije od nasleđivanja; i da je zdrav razum moralno i praktično superiorniji od intelektualizma. Ljudska bića na sve moguće načine pokušavaju da poboljšaju svoj status – moralni, intelektualni, politički, fizički... A kada jednom stignete do tog statusa, morate da ga očuvate boreći se sa raznim pretnjama.

Ono što Vintrop čini zanimljivim u kontekstu američkog klasnog sistema jeste to što je reč o ostrvu. Kada odlučite da zabodete zastavu na ostrvu, svesno se isključujete iz spoljnog sveta i birate da očuvate svoju kulturu – i posebno svoj status unutar te kulture – uprkos promenama. Prihvatate da ste dosegli sam vrh i nema drugog puta osim ka dnu.

Zanimljiva opažanja. Neke od predivnih slika koje ste stvorili u romanima podsećaju na F. Skota Ficdžeralda.

O, Bože, mnogo vam hvala što ste to rekli. Veoma sam zahvalna na ovakvom komplimentu jer mnogo pažnje posvećujem svakoj reči koja se nađe u mojoj knjizi – moj urednik vam može potvrditi koliko opsesivno pregledam svaku ispravku.

Jedna od tema romana „Žene leta“, mada i drugih vaših dela, je igra seksualnim moćima između muškaraca i žena tokom istorije – manipulacija, iskorišćavanje i zloupotreba. Priče o zlostavljanju, na šta nas je podsetio i pokret #MeToo, relevantne su i danas. Mislite li da je došlo do pomaka u odnosima među polovima?

O, dragi Bože, ne! Mislim da se tu nije mnogo toga promenilo niti da mi možemo dovoljno da utičemo. Ali se nadam da će iz pokreta #MeToo izroniti malo više poštovanja za nas koji smo sve vreme pisali o seksualnoj politici i čije su knjige odbacivane kao manje ozbiljne jer se bavimo seksom, ljubavlju i odnosima, a to su „tipično ženske sentimentalne teme“.

Stvar je u tome da su ljudski odnosi duboko komplikovani i ne mogu se svesti na jednostavne pojmove. Prednost romana je to što u njemu možemo da istražujemo te složenosti na beskrajno mnogo načina. Možemo da zađemo u nijanse, a zavisno od umešnosti pisca otvoriće se pitanja o velikim temama… Za to služi pripovedanje, da ljudima ponudimo mapu za suočavanje sa konfliktima u svakodnevnom životu.

I za kraj – koje glumce i glumice možete da zamislite u glavnim ulogama adaptacije „Žena leta“?

Zanimljivo pitanje, ali nažalost ne gledam mnogo televiziju niti idem u bioskope u kojima se uglavnom prikazuju nastavci filmova o superherojima. Zato nisam u toku niti poznajem sadašnju ganituru glumaca koji bi mogli da igraju ove likove i kao tinejdžere i u tridesetim godinama. Ali ako biste mi uperili pištolj u glavu, za Mirandu bih odabrala možda Emili Blant. Iz nje isijava neka vrsta inteligencije koja mislim da bi doprinela prikazivanju nevine Mirande tokom 1951. i ogorčene, ali mudrije Mirande 1969. godine.

Izvor: authorlink.com
Prevod: Dragan Matković