Autorka romana „Kirka“ Madlin Miler: Obrade nam pružaju najbolje od oba sveta

Iako je nastala pre skoro tri hiljade godina, negde krajem osmog veka, savremeni čitaoci i dalje uživaju u Homerovoj epskoj poeziji koja govori o Trojanskom ratu i herojima koji su se u njemu borili. „Ilijada“ i „Odiseja“ koje su prevođene nebrojeno puta u zemaljama širom sveta, predstavljaju ključna dela zapadne književnosti, koja su uprkos svojoj starosti i dan-danas relevantna. Kada uzmemo u obzir vremenski period u kojem su ovi epovi nastali, ko ih je napisao i za kakvu čitalačku publiku, nije čudo što ženski likovi nisu prisutniji u „Ilijadi“ i „Odiseji“. Upravo zato se autorka Madlin Miler odlučila da ponovo ispriča te klasične priče kroz svoja dva izvrsna romana „Ahilov pev“ i „Kirka“, u kojima daje glas junakinjama koje su vekovima bile neme.

U svim kulturama postoje priče koje odolevaju vekovima, čiji narativi dotiču generacije čitaoca, priče koje se iznova pričaju i prepričavaju, godinama unazad. Neki ih nazivaju klasicima, ali bismo ova dela najbolje opisali kada bismo rekli da su vanvremenska jer njihove teme, pouke i poruke su i danas aktuelne.

Šekspirovi „Romeo i Julija“, „Gordost i predrasude“ Džejn Ostin i „Snežana i sedam patuljaka“ braće Grim samo su neki od brojnih književnih klasika koji se neprestano prepričavaju. Ali šta ih to čini zanimljivim? I zašto generacije književnika pokušavaju da ih prilagode svom vremenu, svako na svoj način?

Madlin Miler, koja se uhvatila ukoštac sa pričom o Trojanskom ratu u svom prvencu „Ahilov pev“ i ponovo ispričila priču o veštici iz Homerove „Odiseje“ u svom najnovijem romanu „Kirka“, govori nam o inspiraciji koja se krije iza njenih reinterpretacija, zašto veruje u to da savremeni čitaoci vole da čitaju stare priče ispričane iz svežeg ugla i koja će se sledeća klasična priča naći na njenom repertoaru.

Šta vas je privuklo „Odiseji“ i inspirisalo da ispričate priču koja nije do sada ispričana?

„Odiseja“ me je očarala zbog svoje ljudskosti jer govori o oronulom ratnom heroju, punom mana, koji se suočava sa poteškoćama na povratku kući i svojoj porodici. Lako je povezati se sa emocijama kojima je ovaj ep prožet – čežnjom za toplinom doma, očajanjem pred naizgled nerešivim zadacima, osećajem da se ceo svet okrenuo protiv vas i mukom da se konačno posle dugo vremena vratite kući, bez obzira na to koliko ste to željno iščekivali.

Ali ono što me je zaista inspirisalo da pišem o „Odiseji“ jeste nezadovoljstvo. Nezadovoljstvo time koliko su ženski likovi koji se pojavljuju u „Odiseji“ nedovoljno razrađeni i površno prikazani. Ep nam pruža uzbudljive smernice – Kirka je nezavisna žena okružena ukroćenim lavovima i vukovima, koja muškarce pretvara u svinje. Ali ona je uvek prikazana kroz Odisejevu perspektivu i tradiciju muških heroja. Ne možemo dovoljno dobro da razumemo Kirkin večni život, njene motivacije i njenu prošlost. Ona je samo deo avanture, lik koji se našao pred glavnim herojem, zavodljiva veštica koja će poslužiti da Odisejeve vrline dođu do izražaja. Namera mi je bila da je pretvorim u trodimenzionalnu junakinju, da joj pružim značenje koje je i sam Odisej zadobio.

Da li ste odmah znali kako ćete izmeniti originalan narativ? Da li ste želeli da pružite odgovor na neko konkretno pitanje koje do sada nije imalo odgovor?

Oduvek sam prezirala trenutak u „Odiseji“ u kom Odisej „kroti“ Kirku. Jedna misteriozna i snažna junakinja, iznenada pada na kolena pred njim i njegovim mačem, preklinjući za milost. Takođe me je izluđivalo što je Kirka vekovima prikazivana kao zla veštica. U kasnijim interpretacijama će mrzeti muškarce, biće surova i osvetoljubiva.

Homerov opis Kirke je prilično ujednačen. Ona podržava Odiseja i mudro ga savetuje. Pruža utočište njemu i njegovoj sviti da bi se oporavili od žalosti i iscelili rane, a kada budu spremni za odlazak, puni im brodove potrepštinama, i daje Odiseju uputstva kako da bezbedno pređu opasan put koji im predstoji. Ispostaviće se da je ona najviše pomogla Odiseju tokom njegovog putešestvija. Njene isceliteljske, savetodavne i blagonaklone osobine padaju u zaborav, i upravo je to ono na šta sam želela da ukažem, pa sam upotpunila njen lik dubljim psihološkim nijansama.

Šta je to što po vašem mišljenju reinterpretirane klasične priče nude čitaocima koji vole originalna dela? Šta možemo naučiti iz novih verzija starih priča?

Mislim da je veoma važno da se pri čitanju dela klasične književnosti zapitamo sledeće: čiju verziju priče čitamo, a čije su ostavljene po strani ili izostavljene? Ako posmatramo iz Homerovog konteksta, skoro svi glavni junaci su muškarci – aristokrate, a zanemareni su oni koji ne spadaju u tu kategoriju. Ipak, često se dešava da nam te priče iz drugog plana zagolicaju maštu, da nas zainteresuju skoro kao i priča glavnog junaka, a da zapravo samo čekaju da budu ispričane. Genijalna književnica Čimamanda Ngozi Adiči je jednom prilikom rekla da „opasnost leži u pripovedanju samo jedne priče“ – a ljudi imaju sklonost da pretpostavljaju da ako postoji samo jedna verzija, to automatski mora biti objektivna istina. Prepričavanje i ponovno pričanje starih priča mogu to ispraviti. To može i da oživi zaboravljene interpretacije, što mi je donekle bila namera kada sam pisala o Ahilu i Patroklu u „Ahilovom pevu“. Postoji duga tradicija predstavljanja ove dvojice junaka kao ljubavnika, još od Platonovog doba, ali se o tome kasnije nije govorilo (ili je s namerom izostavljano), pa sam želela da se tome ponovo posveti pažnja.

Zašto čitaoce privlače ponovo ispričane i prepričane priče? Da li je to zbog utehe, predvidljivosti ili mogućnosti da uvide promenu?

Verujem da je zbog utehe i promene. Kada iznova pišete priču, dobijate najbolje od oba sveta – šansu da se vratite omiljenoj priči, dok u njoj istovremeno otkrivate mnoga iznenađenja. Valjano prepričana priča pruža neizmeran užitak, ona sama po sebi postaje nezavisno umetničko delo, dok vas ujedno dublje upućuje u razumevanje originala. Kada to govorim, mislim na „Gospodina Marča“ autorke Džeraldin Bruks, „Kuću u plamenu“ autorke Kamile Šamsi ili „Meri Rajli“ autorke Valeri Martin. Svako od ovih dela preispituje izvorni materijal na predivan, originalan način, dajući glas junacima koji su predugo bili nemi.

Šta biste još rado obradili i zašto?

Trenutno radim na Šekspirovoj „Buri“. O pripovedanju sam najviše naučila iz pozorišta, naročito zbog režije Šekspirovih pozorišnih komada, i rada na njegovim junacima. Imajući to u vidu, mislim da me je „Bura“ privukla zbog toga što se nikada ne bih usudila da je režiram. Ono što želim da ispričam mora biti odrađeno u formi romana, jer želim da se udaljim od ograničenja koje dramski tekst nameće.
 
Autor: Sejdi Trombeta
Izvor: bustle.com
Prevod: Aleksandra Branković