Autorka Keli Estiz priča o svom prvom romanu: „Devojka koja je pisala svilom“

Roman „Devojka koja je pisala svilom“ inspirisan je istinitom pričom. Da li biste podelili tu priču sa nama i kažete nam kako je ona uticala na Vaš roman i likove?

U periodu od 1850. do 1906. godine Kinezi u SAD, naročito u zapadnim državama, bili su predmet intenzivne mržnje i maltretiranja. Isterivani su silom, bilo im je prećeno smrću ili su ih njihovi susedi zastrašivali nasilnim noćnim napadima i požarima sve dok oni ne bi otišli. Mnogi su ubijeni. U Roks Springsu, u državi Vajoming, bande britanskih i švedskih rudara napadale su kineske rudare ubivši 28 i ranivši 15 od kojih su neki kasnije umrli. Stotine je oterano u pustinju. Dok su kineske kuće gorele, tela mrtvih i ranjenih su bacana u plamen. U Skvak Valiju u Vašingtonu, grupa belaca i indijanaca, besna na kineske berače jer su zarađivali više, zapalila im je šatore i ubila trojicu Kineza. Godine 1887, 31 kineski rudar ubijen je u masakru Snejk River u Hels Kenjonu duž reke Kolumbija u Oregonu koji je organizovala grupa belih farmera i đaka.

„Devojka koja je pisala svilom“ dešava se u Sijetlu gde su Kinezi, kojih je tada bilo oko 400, isterani iz svojih domova 7. februara 1886. godine. Isterala ih je gnevna rulja od 1500 ljudi koji su ih poterali ka dokovima i pokušali da ih nateraju da kupe kartu na parobrodu „Kraljica Pacifika“ koji je išao za San Francisko. Srećom, neki smireniji zvaničnici su se umešali, i Kinezima je dat izbor da ostanu ili odu. Oni koji ostanu imali bi zaštitu. Malo sam se udaljila od prave istorije u mojoj priči jer sam mislila da je važno da pokažem užas koji su doživljavali pripadnici drugih zajednica. Svako pominjanje nasilja u knjizi, poput onog u Takomi, Vajoming (gde je svih 500 Kineza uspešno proterano iz grada a njihovi domovi i radnje spaljeni) istinito je i tačno.

„Devojka koja je pisala svilom“ ispričana je u dva vremenska perioda, iz sadašnjeg trenutka i iz prošlosti koja počinje 1886. Moja istorijska heroina je Kineskinja isterana iz svog doma u Sijetlu i primorana da se ukrca na parobrod gde se dešava tragedija. Ona će ispričati te tragične događaje kroz priče koje veze na svili. Više od sto godina kasnije, moja heroina iz sadašnjosti, belkinja, pronalazi njen vez i otkriva istinu, kao i to kako ta istina utiče na njenu porodicu.

Možete li da nam kažete kako je knjiga ugledala svetlost dana, od nacrta do dolaska u knjižare?

Iako je „Devojka koja je pisala na svili“ moj prvi objavljen roman, to je moj šesti završeni rukopis. Bilo mi je potrebno 15 godina pisanja, prepravki i slanja teksta agentima i urednicima, pičinga i učenja svega što sam mogla da naučim od drugih pisaca pre nego što sam prodala rukopis. Ne mislim da je to vreme protraćeno. Tih 15 godina bili su moje šegrtovanje u pisanju i na neki način to što se nisam ranije probila je nekako savršeno. Nisam bila spremna, ali sada jesam i kao pisac a i zato što su mi deca porasla (imam dva dečaka stara 10 i 13 godina).

Priča je ušla u najuži krug kanditata u mejnstrim kategoriji takmičenja Udruženja pisaca pacifičkog severozapada 2012. Ta titula „finaliste“ dala mi je prednost kod agenata i urednika tokom trominutnih pičinga. Shvatili su me ozbiljno. Zahvaljujući toj konferenciji, imala sam prilike da izaberem agenta. Iduće nedelje, gotovo tri godine od tog dana ponovo ću biti na konferenciji Udruženja s tim što ću ovoga puta potpisivati moju objavljenu knjigu!

Pročitala sam na Vašem sajtu da niste ni znali da pisanje može da bude karijera. Kakav je, kao novajliji, bio Vaš proces pisanja i kako se promenio?

U pravu ste, mislila sam da su pisci magična bića koja se mnogo razlikuju od mene dosadne. Srećom, upoznala sam „normalnu“ osobu koja je pisala knjigu i koja mi je dala ideju da bih možda i ja mogla da se oprobam u pisanju. U početku je bilo teško i, iako sam ceo rukopis završila u roku od godinu dana, kasnije sam shvatila da nemam zaplet. Priča je išla od jednog događaja do drugog bez svrhe ili konflikta. To iskustvo mi je pokazalo koliko toga treba da naučim. Srećom, bila sam u to vreme član Udruženja američkih pisaca ljubavnih romana i počela sam da odlazim na sve sastanke i konferencije na koje sam mogla kako bih učila od vrhunskih pisaca. Pozivam pisce koji pišu ljubavne romane da se učlane u ovo udruženje jer ne znam ni jedno drugo udruženje pisaca koje pruža više podrške od njih. Napisala sam prvih nekoliko knjiga kada bih smestila decu u krevet ili vikendima kada mi je suprug bio kod kuće.

Danas, pre nego što počnem da pišem, osmislim zaplet do najsitnijih detalja iako dajem sebi dozvolu da se, kako upoznajem likove ili se pojavi neki konflikt tokom pisanja, malo udaljim od zapleta. Sada imam i više vremena za pisanje jer su mi deca u školi. Iskustvo da mi je knjiga objavljena i saradnja sa profesionalnim urednicima naučili su me da cenim proces revizije. Kao što kaže učiteljica mog sina: „Kada misliš da si završio, zapravo si tek počeo“. To je istina. Tek tokom revizije knjiga oživi.

Kao nov pisac, koji je najbolji savet što se tiče pisanja koji ste dobili od drugog pisca ili pročitali negde? Zašto baš taj savet i kako je uticao na Vas?

Kada sam tek počinjala upoznala sam Džejn Porter koja me je posavetovala da pišem ono što je meni važno a ne ono šta mislim da će se prodavati. Mislila sam da sam odmah poslušala njen savet ali nisam ga zapravo razumela sve dok mi peti rukopis nije odbijen više puta zbog čega sam bila deprimirana. Nekoliko dugih meseci nisam pisala i počela sam da se pitam da li da odustanem od pisanja. Tih meseci sam pisala dnevnik, čitala razne knjige o tome kako izabrati pravu karijeru za sebe, i ispitivala samu sebe šta želim od života. Na kraju sam shvatila da mi ništa ne odgovara osim pisanja i da ću nastaviti da pišem i da će mi to biti karijera jer mi pisanje hrani dušu. To je jedan od razloga zašto sam na ovoj planeti (drugi razlog je da budem mama mojim momcima).

Kada sam počela rukopis iz kojeg će se roditi „Devojka koja je pisala na svili“ dala sam sebi dozvolu da radim na knjizi koliko god mi bude bilo potrebno da bih je završila (i nisam brinula što pišem sporo). Dozvolila sam priči da ide pravcem koji joj je potreban (bez brige da li ću se uklopiti u žanr – svesno sam odlučila da ne razmišljam o tome u kom odeljku knjižare će se naći) i obećala sam sebi da će se ova knjiga naći u rukama čitalaca, bilo kroz tradicionalno objavljivanje ili elektronsko. Napisala sam priču i konačno, do kostiju, razumela šta je Džejn Porter mislila kada mi je rekla da pišem ono što mene interesuje. Stalo mi je do ove priče i likova više nego do drugih i mislim da se to vidi u mom pisanju.

Kakav biste savet dali drugom mladom piscu?

Zaista verujem u izreku da je uspeh susret pripreme i prilike. Šegrtujte. Naučite sve što možete o veštini pisanja i, što je najvažnije, pišite mnogo i obratite pažnju na nedostatke u pisanju i pronađite nekoga da vas nauči kako da ih ispravite. Postanite profesionalac kakav želite da budete, ponašajte se tako i živite tako. Kada se prilika koju ste čekali pojavi – agent, ugovor – bićete spremni. I, da, pišite iz onog mesta duboko unutar vas koje ima nešto da kaže.



Keli Estiz je odrasla u okrugu jabuka u istočnom Vašingtonu pre nego što je otiša na Državni univerzitet Arizone. Tamo je shvatila da mora da živi blizu vode i na mestu koje ima sva četiri godišnja doba pa se posle diplomiranja preselila u Sijetl. Tamo je četiri godine kupovala delove za avione pre nego što je skupila hrabrosti da se oproba u pisanju. Šest rukopisa, dve bebe i 14 godina kasnije, njen san da postane pisac se ostvario sa objavljivanjem romana „Devojka koja je pisala na svili“.

Keli sada živi na pola sata o Sijetla sa suprugom i dva sina. Kada ne piše volontira u školma svoje dece, čita, putuje, jede i vežba (zbog silnog jedenja) i uči o zdravoj ishrani. Povežite se sa Keli na: http://www.kelliestes.com/.

Autor: Ejmi Sju Nejtan
Izvor: womensfictionwriters.com