Autobiografije onih što menjaju svet: Jurij Gagarin

Bio je 12. april 1961. kada je nekadašnji dečak sa velikim snovima, odrastao u siromaštvu i vatri Istočnog fronta tokom Drugog svetskog rata, odleteo u kosmos i tamo lebdeo dva sata u svemirskoj kapsuli „Vostok“ (Istok). Postao je međunarodna zvezda, ali u slavi nije dugo uživao: poginuo je sedam godina kasnije u nerazjašnjenoj avionskoj nesreći. Iza sebe je ostavio suprugu, dve ćerke, brojne mitove, teorije zavere, kao i naziv velelepnog bulevara na Novom Beogradu. Nedavno se kod nas prvi put pojavila njegova autobiografija „Put do zvezda“.

Iako u ovom našem serijalu ne objavljujemo ispovesti onih koji više nisu živi, ovo je bila prava prilika da napravimo izuzetak: tačno šest decenija otkako je prvi čovek stigao u svemir i objavljivanje knjige koju je o tome napisao, nedugo posle tog leta. Zapravo, čini se da Jurij, iako vlasnik emotivne slovenske duše, nije u ono vreme imao mnogo vremena za pisanje, pa je svoju priču kazivao N. Denisovu i S. Boršenku, novinarima dnevnog lista „Pravda“, komunističkog glasila Sovjetskog Saveza.

Tri sata vožnje zapadno od Moskve nalazi se grad Gžatsk na koji su jurišali Džingis-kan, Napoleon i Hitler i nisu se dobro proveli. Nekada su tu bile puste livade, a danas moderni autoput načičkan kafeima, „Mekdonaldsima“ i prodavnicama „Mercedesa“, „Audija“. Vodi na zapad sve do Berlina.

Nedaleko od autoputa su sela u kojima se živi gotovo kao nekada. Jedno od njih je i Klušino u kome je rođen Jurij Gagarin. U njegovoj rodnoj kući posetioci mogu da vide drvene predmete koje je koristio u detinjstvu, stari sat na navijanje, gvožće za džaranje peći na vatru, drvenu kacu za pravljenje putera, kao i brojne ikone na zidovima. Nedaleko je i zemunica u kojoj su Aleksej i Ana Gagarin sa sinovima Jurijem i Borisom morali da žive poput prerijskih pasa, kada su se tokom rata nacisti uselili u njihovu kuću.

Budući kosmonaut bio je treće od četvoro dece (rođen 1934) u porodici kolhoznika (radnika zadružnog gazdinstva). Još od malih nogu zainteresovao se za letenje i međuplanetarna putovanja, a od svog sna nije odustao ni pored teškog detinjstva. Pošao je u školu 1941, ali je zbog nemačke okupacije nastavio školovanje tek 1943, kada je Crvena armija oslobodila Klušino.

Najstariji sin Valentin i ćerka Zoja, iako maloletni, već su bili deportovani u Nemačku na prinudni rad, a Jurij i Boris su izvodili razne dečje sabotaže u okupatoirskim redovima: prosipali su razbijeno staklo na put kuda su Nemci jurili motorima, stavljali krompire u auspuhe nemačkih vozila, a jednom prilikom fašisti zbog toga umalo nisu obesili o drvo malog Borisa.

Tako je počelo

Jurij je na nebu iznad sebe gledao vazdušne borbe između nemačkih „meseršmita“ i ruskih „jakova“ i tada je nepovratno postao zaljubljen u visine. Saznajemo o Jurijevom prvom susretu sa ljudima koji su „sišli sa neba“. Zamislite da se nađete u blizini mesta na kome se srušio borbeni avion i da iz olupine ka vama krenu dva pilota. To se desilo malom Juriju tokom Drugog svetskog rata, dok je živeo u selu Klušino. Kada je sa još nekoliko dečaka iz sela stigao do olupine, Gagarin je video pilote „...kako otkopčavaju svoje kožne jakne, a ispod njih su, zakačene za džempere, zasijale njihove medalje – prve koje sam u životu video. Tada smo mi, dečaci iz sela, shvatili da za te medalje njihov vlasnik mora da plati veliku cenu“.

Teško su živeli, često nisu imali šta da jedu, a kada su deca ponovo pošla u školu nisu imali sveske. Tražili su drva po šumi i stare papire po ulicama na kojima bi mogla da pišu.

Po završetku rata porodica se preselila u Gžatsk gde su im se pridružili Valentin i Zoja koji su preživeli nemačke logore. Posle Gagarinovog leta u svemir ta kuća je postala muzej, a Gžatsk je dobio ime Gagarin. Od sedamdesetih, Zojina ćerka Tamara, koju je krstio Jurij kada mu je bilo trinaest godina, rukovodi tim porodičnim muzejem. Od tog mitskog leta u svemir, sve se promenilo u ovom gradu koji pre te 1961. nije imao ni vodovod ni kanalizaciju ni centralno grejanje. Danas je to moderna varoš sa novom školom, bolnicom, domom kulture, ali mesta za zabavu i nema mnogo. Samo jedan hotel („Vostok“) i par restorana.

Budući da je bio veoma sposoban i ambiciozan mladić, odlučio je da se sa šesnaest godina preseli u Moskvu kod rođaka i tamo nastavi sa obrazovanjem. U mestu Ljubercima pokraj Moskve upisao se u zanatsku školu, koju je završio 1951. i postao livac.

Nova bolest

Gagarin se 1951. preselio u grad Saratov, gotovo hiljadu kilometara udaljen od Moskve, kako bi radio u fabrici i pohađao predavanja o traktorima i drugim poljoprivrednim mašinama u Industrijsko-tehničkoj školi. Ona je u međuvremenu postala univerzitet koji nosi Jurijevo ime. Za vreme školovanja njegovo zanimanje za svemir toliko je naraslo, da ga je budući kosmonaut poredio sa „infekcijom“:

„Zarazio sam se novom bolešću za koju medicina još nema ime, a to je neodoljiva potreba za odlaskom u svemir. Ni ja nisam tačno znao šta me je obuzelo, ali je 'to' bilo u meni, nije mi dalo mira.“

Pod dejstvom tog „svemirskog“ virusa, Jurij je upisao časove letenja u vojnoj vazduhoplovnoj školi u Orenburgu, gde je diplomirao 1957. sa odličnim ocenama.

„Prvi let na avionu 'jak-18' ispunio me je ponosom i dao smisao mom životu“, zapisao je Jurij. U tom gradu je upoznao devojku Valentinu, medicinsku tehničarku, godinu dana mlađu. Venčali su se oktobra 1957.

Saznavši da je u toku izbor kosmonauta za prvi let u svemir, Gagarin je podneo molbu za prijem u grupu kandidata. Nakon ozbiljnog procesa selekcije i pregleda medicinskih komisija, on je sa još devetnaest kandidata 1960. izabran za sovjetski svemirski program. Kandidati su bili podvrgnuti rigoroznim testiranjima fizičke i psihičke izdržljivosti i prošli su intenzivnu obuku za predstojeći let. Od dvadeset odabranih, u najuži krug ušli su samo Jurij Gagarin i German Titov zbog izuzetnih učinaka tokom obuke, kao i zbog niskog rasta (po nekim izvorima Gagarin je bio visok samo 157 centimetara) jer u kabini „Vostoka“ nije bilo mnogo mesta.

Pored toga, na odabir kosmonauta uticali su i drugi faktori, kao što su politička aktivnost, društveno poreklo i članstvo u Partiji – Gagarin je zvanično postao komunista u leto 1960. Konačna odluka doneta je u najvišim krugovima Partije. Pretpostavlja se da je izbor pao na Gagarina zbog njegovog skromnog porekla, nasuprot Titovu koji je poticao iz srednje klase. Na taj način bi sovjetske vlasti pokazale celom svetu da u njihovoj zemlji svaki čovek, bez obzira na poreklo, može da poleti u svemir. Postoji i mišljenje da su Germana Titova čuvali za drugi, komplikovaniji let.

Fale centimetri

Očekivano, Jurij je pokazao mnogo strasti za praktičnu nastavu kada bi odlazio u nebo, nego za sedenje u školskoj klupi i učenje teorija i brojeva. „Počeli smo, naravno, sa teorijom, strukturom letelice i motora i u početku su mnogi od nas bili i razočarani ovom školom: Mislili smo da će se časovi održavati na aerodromu i da ćemo svaki put malo i leteti.“

Ipak, kada je do tog prvog časa letenja došlo, Gagarina je spopao napad panike, jer se njegov padobran sporo otvarao, kako mu se činilo. Taj čas naučio ga je, kako piše, jednu važnu lekciju: „Dok si u vazduhu nikada ne sumnjaj u svoju opremu i nemoj da donosiš nagle odluke!“

Svoj prvi let opisao je kao „spajanje čoveka i mašine“: „Postao sam deo mašine, na isti način kao što se, pretpostavljam, oseća jahač dok galopira na svom konju. Svi delovi letelice postali su oruđa pomoću kojih je moj mozak radio ono što želi, potpuno su se povinovali njegovim željama.“

Iako je zvanično imao sve što je bilo potrebno da bi stigao do obuke za astronauta, Jurij se osećao nesigurnim u društvu ostalih polaznika obuke: „Nedostajali su mi centimetri visine, izgledao sam slabašno i nisam uspevao da napregnem svoje bicepse kao oni. Neki od njih nisu bili samo visoki, širokih ramena i dobrog zdravlja, već su imali i energiju koja je ključala u njima.“

Jedno od najtežih iskustava tokom kasnijeg školovanja za astronauta bio je boravak u okrugloj kapsuli koja ima dejstvo centrifuge: „Pritisak na telo bio je užasan, očne kapke nisam mogao da zatvorim, teško sam disao, mišići na licu su se uvrtali, broj otkucaja srca se munjevito uvećavao, kao i krvni pritisak, a sama krv mi je postala toliko teška, kao da sam u venama imao živu umesto krvi.“

Obuka je zahtevala i psihološke pripreme, poput „dugog boravka u specijalnoj prostoriji u kojoj nema nikakvih zvukova“. Ponekad su dane provodili u takvoj sobi, odsečeni od sveta: „Nikakav zvuk do nas nije dopirao. Nikakav pokret. Nema nikoga sa kim bih progovorio. Povremeno je trebalo poslati nekakav radio-signal, ali nikakav odgovor ne bih dobio. Šta god da ti se desi u toj sobi, ne postoji niko kome možeš da se obratiš za pomoć. Sam, apsolutno sam, oslonjen na sebe.“

Sa najboljim ocenama prošao je obuku i dobio priliku da se ukrca na svemirski brod „Vostok 1“ u kome je uživao u bestežinskom stanju tokom svog prvog, istorijskog leta: „Osećao sam se divno kada je sila gravitacije počela da nestaje, mogao sam da radim stvari koje nisam mogao ranije. Izgledalo je kao da moji glava, ruke i noge više ne pripadaju meni. Nisam ih osećao. Ne možeš da sediš i ležiš, samo lebdiš u kabini. Svi predmeti koji nisu bili vezani lebdeli su oko mene, kao u nekom snu.“

Pao sa neba

Čudna stvar dogodila se kada je, približavajući se tlu Zemlje, iskočio iz „Vostoka“ i prizemljio se u nekoj seoskoj oblasti Rusije: „Video sam ženu i devojčicu. Kasnije sam saznao da su to Ana Tahtarova i njena ćerka Rita. Pored njih je bilo šareno tele i svi su radoznalo piljili u mene. Žena se prekrstila, a devojčica je radoznala gledala. Viknuo sam: 'Ja sam prijatelj drugarice, prijatelj!' i počeo sam da idem ka njima, kao i oni ka meni. Što su mi se više približavali, to su sporije hodali. Verovatno ih je plašilo moje jarko narandžasto svemirsko odelo. Sigurno nikada pre nisu videli tako nešto. Pitala me je: 'Da niste pali sa neba?' 'Da znate i da jesam', odgovorio sam.“ Posle Gagarinovog leta, narandžasta svemirska uniforma postala je uobičajena stvar.

Tada je Gagarin počeo da dobija silne nove funkcije i obaveze u svojoj domovini, pored ostalog i da bude na čelu sovjetsko-kubanskog prijateljstva, prvi čovek udruženja svih vodenih sportova, ali je izabraan i u najviše organe vlasti. Jedino više nikada nije otišao u svemir. Svojim mekim osmehom i nesumnjivom harizmom širio je rusku „meku moć“, kako bi danas zvali taj fenomen, po celoj planeti.

Obišao je više od trideset zemalja sveta, ali je zaobišao Jugoslaviju, iz nekog razloga. Primila ga je britanska kraljica (i poklonila neke lepe lutke za njegove ćerke), a tokom boravka u Londonu posetio je i grob Karla Marksa. Voleo je Kubu, bio prijatelj Fidela Kastra, obožavao je aero-mitinge u Parizu.

Pored toliko obaveza i putovanja imao je manje vremena za porodicu, ali Jurij se trudio da svaki vikend ili odmor bude sa ženom i ćerkama, na selu ili sa prijateljima. Deci je recitovao pesme (najviše od Puškina, Tvardovskog i Isakovskog koje su imale veze sa borbom protiv okupatora), proveravao kako napreduju u školi. Voleo je noću da igra hokej na ledu sa prijateljima. Spavao bi tek tri, četiri sata i ujutru opet bio spreman za posao. Dok bi silazio ujutru rano da ide u šumu na vežbanje, lupao bi na vrata svih komšija pozivajući ih da i oni krenu sa njim. Smatrao je jako važnim svakodnevno vežbanje na svežem vazduhu.

Jurijeva udovica Valentina je do kraja života – umrla je prošlog marta u 84. godini – živela u takozvanom Zvezdanom gradu na obodu Moskve, sa porodicama drugih kosmonauta i zaposlenih u ruskoj svemirskoj industriji. Ona je radila kao biohemijski stručnjak i živela je povučeno. Poslednji intervju je dala za jedne ruske novine 1978. Posle Jurijeve smrti porodica je dobijala pomoć države: udovica penziju do kraja života, a ćerke do punoletstva.

Tajanstvena smrt

Sa pojavom demokratije u Rusiji krajem osamdesetih godina, isplivale su razne teorije o tragičnom kraju slavnog pilota koje su duboko potresle njegovu porodicu. Sve više se govorilo da je Jurij počeo da se okreće alkoholu i drugim ženama otkako je postao slavan. Drugo, pričalo se da ga novi sovjetski predsednik u ono vreme Leonid Brežnjev nije baš voleo kao njegov prethodnik Nikita Hruščov i da je naredio da se obori avion kojim je te 1968. leteo Gagarin. Tada se Gagarinova udovica zatvorila u sebe i sve je ređe komunicirala sa ljudima.

Elena Jurijevna Gagarina imala je dve godine i dva dana kada je njen otac otišao u svemir, nepunih deset kada je poginuo. Danas je direktor državnog muzeja „Kremlj“ u kome brine o carskim odorama, kočijama i Faberžeovim jajima. Elegantno radno mesto. Kada su 2009. muzej posetili američki predsednik Barak Obama i njegova supruga Mišel, Elena im je bila vodič kroz galerije.

Sa tečnim znanjem engleskog, pričala je i o zaostavštini Jurija Gagarina o kojoj se takođe brine. Govori o tome koliko je njen otac voleo istoriju i književnost, kako je znao svaki detalj na čuvenoj džinovskoj maketi Borodinske bitke u Moskvi, i šta je to značilo u vreme Napolenovog osvajanja Rusije.

Ona vodi računa o svakom spomeniku podignutom njemu u čast, svakoj poštanskoj marki sa njegovim likom, o njegovoj rodnoj kući pretvorenoj u muzej... Sve podleže njenom ličnom odobrenju „jer ima dobrih i loših spomenika, dobrih i loših poštanskih marki i zakon mi je dao pravo da odobrim sve što se pojavi o mom ocu“, rekla je svojevremno Elena u razgovoru za jedan američki magazin. „Svako u našoj porodici je imao drugačija interesovanja. Majka je bila lekar, moja sestra Galina je profesor ekonomije, a mene su zanimale lepe umetnosti.“

Jedini dalji rođak Jurija Gagarina koji živi u Americi je Ana Gagarina (40) i ćerka je njegovog najmađeg brata Borisa. U Njujork je otišla kao deo studentske razmene, zaljubila se u Rusa koji tamo živi i osnovala porodicu. „Čak i da ne pripadamo istoj porodici, bila bih ponosna zbog onoga što je uradio za čovečanstvo“, kaže ona. Na pitanje da li Amerikanci prepoznaju njeno prezime, i da li znaju za Jurija Gagarina, Ana odgovara: „Ne, oni znaju samo za Ledi Gagu!“

Priredio: Srđan Jokanović
Izvor: Ilustrovana politika