Arundati Roj se furiozno vraća fikciji

Posle dvadeset godina aktivizma, autorka knjige „Bog malih stvari“ donosi nam roman o modernoj istoriji Indije koji će ostaviti duboki trag.

„Ministarstvo neizmerne sreće“ Arundati Roj je knjiga koju smo čekali 20 godina. Krajem devedesetih godina prošlog veka, kada je Roj bila u tridesetim, malo je glumila i pisala scenarije – udala se za producenta Pradipa Krishena – ali uglavnom je, prema njenim rečima, zarađivala za život kao instruktor aerobika. Takođe je radila na romanu pet godina. 1997. godine, objavila je knjigu, „Bog malih stvari“. Za nekoliko meseci, prodata je u preko 100.000 primeraka a Roj je dobila Bukerovu nagradu, koju pre toga nije dobila nijedna osoba koja živi i radi u Indiji. Roj je postala najpoznatiji pisac na indijskom potkontinentu, što je značajno postignuće, s obzirom da je nakon „Boga malih stvari“ toliko bila upletena u politiku u domovini da naredne dve decenije nije napisala nijedan roman.

Stoga je njen drugi roman plod njenih političkih uverenja. „Bog malih stvari“ je govorio o jednoj porodici  u šezdesetim godinama 20. veka, i iako su u njemu prikazana određena istorijska dešavanja, tuga njenih članova je bila intimna, prigušena, lična. Nausprot tome, „Ministarstvo neizmerne sreće“ govori o Indiji i državnom uređenju tokom poslednjih pola veka. To ne znači da je moć Arundati Roj presahla, niti da se karakter njen proze izmenio. U novoj knjizi, kao i u prethodnoj, ono što je fascinantno jeste njena maestralnost.

U intervjuu za magazin Tajms iz 2014. godine, Roj je rekla da su je uvek nervirali ljudi koji su, iako dobronamerno, žalili što nije „napisala ništa“ od prvog romana. „Kao da sve drugo što sam napisala nije književno delo“, rekla je. Suzana Arundati Roj, rođena 1959. godine u Šilongu, malom gradu na severoistoku Indije, odrasla je u samouverenu ženu, a i morala je. Njena majka je bila sirijska hrišćanka iz Kerale; otac je bio upravnik plantaže čaja, Hindus i pijanica. Zbog različitog porekla, ljudi su sa neodobravanjem gledali na njihov brak, a razvod je još gore prošao. Kada je Roj imala dve godine, njena majka, Meri, odvela je decu svojoj porodici. Ali u Indiji, ćerke koje insistiraju da same nađu svog muža nisu dobrodošle u svoju matičnu porodicu kada im brak propadne. Meri i njena deca su živeli kod rođaka. Roj priča kako je majka slala nju i njenog brata u grad sa korpom, a prodavci bi u nju stavljali sve što su mogli da odvoje za pozajmicu: „Uglavnom pirinač i zelene papričice“. Majka je bila hronično bolesna od astme. Kasnije je otvorila školu i tamo je bila vrlo zauzeta. Deca su bila prepuštena sebi i, noseći stigmu razvoda roditelja, uglavnom su društvo nalazili u pripadnicima nižih kasti.

Kada je Roj imala šesnaest godina, napustila je dom i ubrzo nakon toga upisala je arhitekturu u Delhiju. Uglavnom je živela u sirotinjskim kvartovima jer je samo to mogla da priušti. Nakon diplomiranja, neko vreme je sa momkom provela u Goi, gde su pravili kolače i prodavali ih na plaži. Bivajući među siromašnima naučila je da na svet gleda sa tačke apsolutne ranjiovsti: „I to me nije napustilo“.

To je bilo upravo ono što ju je zaokupilo tokom proteklih 20 godina, dok nije pisala fikciju, koju su njeni obožavaoci s nestrpljenjem očekivali. Novinari uvek govore o zanimljivim kontrastima u „novoj Indiji“: milijarderi šetaju istim trotoarima kao i prosjaci, bentliji idu istim putem kao volovska kola. Biznis i šarm, moderan i stari svet, jedan pored drugog. Ali, kao što je Roj govorila u svojih osam knjiga nakon „Boga malih stvari“, to dvoje nisu razdvojeni. Nova Indija je sagrađena na leđima siromašnih. Jedna od prvih stvari na njenom nišanu bio je nuklearni test koji je Indija sprovela 1998. godine, o kom je pisala u vrlo popularnom eseju „The End of Imagination.“ Za mnoge Indijce to su bili ponosni trenuci: njihova zemlja je konačno bila igrač. Za Roj, nuklearni program je bio znak da vlada više brine o iskazivanju moći nego o očajnim uslovima u kojima je živeo veći deo građana.

Njena sledeća meta bile su brane koje je vlada konstruisala u državama Gudžarat i Madja Pradeš. Opet, projekat je slavljen kao deo nove Indije i opet su bili siromašni ti koji su platili. Nakon toga, Roj je osudila napade paravojnih formacija na plemena centralne Indije, čiju je zemlju, bogatu mineralima želela država. (Provela je tri nedelje u šumama sa Naksalitima, maoističkoj plemenskoj vojsci i govorila o tome u svojoj knjizi iz 2011. godine „Walking with the Comrades“.) Kasnije je osudila i vojnu okupaciju Kašmira, gde većinski muslimanska populacija želi da se otcepi od Indije.

Ove knjige – od kojih je većina bila zbirka eseja – ticale su se samo jedne teme: zlostavljanja siromašnih koje je sprovela moderna Indija. Nova srednja klasa, piše Roj, živi „sa duhovima podzemnog sveta, uznemirenim dušama... 800 miliona osiromašenih ljudi kojima su oduzeta imanja da bi bilo mesta za nas. I koji preživljavaju sa manje od 20 indijskih rupija dnevno.“ (20 rupija je 24 dinara).

Roj je dobar polemičar. Piše jednostavnu prozu u kojoj jasno izražava svoje teme. Proverava činjenice koje koristi, većina njenih knjiga završava sa velikim apendiksima u kojima dokumentuje svoje tvrdnje. Naravno, mnogi desničari je mrze i to ne samo zbog njenih veština u argumentovanju. Tu je i element Džejn Fonde u Vijetnamu: iako je Roj, za razliku od Fonde, odrasla u siromaštvu, mnogima ona izgleda kao osoba koja je srećno prošla. Možda je prodavala kolače na plaži, ali to zvuči kao nešto zabavno.

Problem se često javlja kada bogati počnu da se žale u ime siromašnih. Manje bogati kažu: „Pa zašto ne date deo svog novca?“ Roj je donirala veliku količinu novca – na primer, sav novac od nagrada. Ona sigurno nema finansijskih poteškoća. Knjiga „Bog malih stvari“ se prodala u preko šest miliona primeraka. Ali da li bi samo siromašni trebalo da se bore za siromašne?

Scene nasilja koje Roj opisuje su neverovatne, nalik poglavljima koja opisuju pokret nezavisnosti Bangladeša u „Deci ponoći“ Salmana Ruždija, ili razbijanje štrajka na plantaži banana u „Sto godina samoće“ Gabrijela Garsije Markesa. Često se govori da je učila od Ruždija, i to počinje polako da joj smeta, pošto je Markes (koji je sigurno uticao na oboje) taj kome se ona klanja, opisujući postkolonijalnu Indiju kao „ludnicu Makonda.“ U stvari, sva tri autora koriste na neki način magični realizam koji je za svakog, između ostalog, način izveštavanja o političkom hororu bez izazivanja monotonosti.

Izvor:  newyorker.com