Kod mene sve počinje susretom bilo da je u pitanju čovek, žena, dete ili epoha. Mogu da kažem da se ponekad susrećem i sa nekom epohom. U slučaju romana „
Prijatelj Jermenin“ zaista sam sreo svog školskog druga iz klupe. On je bio specifično dete. Bolovao je od, u to vreme, neizlečive bolesti koja se zove „jermenska bolest“ koja napada pluća, bubrege, mišiće… Teško je patio od nje i kao dete bio u nekom drugom svetu, jer je znao da neće dugo živeti. Imao je poseban pogled na svet. On je smatrao da način na koji ljudi oko njega vide svet potpuno pogrešna i luda vizija. Uopšte nije mogao da shvati kako u ovom kratkom životu ljudi mogu da budu nasilni, zli, pohlepni… Život je toliko kratak, a mi od tog zla i agresije nemamo vremena za nežnost koja nam je potrebna – kaže u razgovoru za Danas
Andrej Sergejevič Makin, francuski pisac i akademik ruskog porekla.
Bio je gost 16. Književnih susreta „Molijerovi dani“, a ovo je bila treća poseta Srbiji.
Učestvovao je na 111. Laguninom književnom klubu, čija je tema bila upravo roman „Prijatelj Jermenin“ iz 2021. godine, koji je beogradski izdavač, u prevodu Anđe Petrović, objavio pre dve godine.
Andrej Makin prvi je strani pisac koji je lično učestvovao u predstavljanju svog dela u Laguninom klubu, čiji je cilj upoznavanje srpskog čitališta sa glavnim tokovima savremene svetske književnosti.
U razgovoru za Danas Andrej Makin govori o „Prijateju Jermeninu“, duhovnosti, rusko-francuskim umetničkim i drugim vezama.
Roman „Prijatelj Jermenin“ ima i istorijsko-političku dimenziju. Jermensko pitanje, kako pišete, bilo je tabu tema u sovjetskoj Rusiji, a i danas je u Turskoj. Zbog čega o zločinu počinjenom nad Jermenima uglavnom govore sami Jermeni?
Genocid iz 1915. nije više tabu, ali i pre 1915. bilo je masakara koje su Turci počinili nad Jermenima, o kojima se mnogo ne priča. O toj 1915. se priča i nju obeležavaju ne samo Jermeni nego i Rusi. Ja sam proveo nekoliko godina svog života pišući ovaj roman koji sam posvetio tom dečaku i jermenskom pitanju. Knjiga i počinje tako što moj junak otkriva dve fotografije na kojima su ljudi koji su žrtve tog masakra.
Junaci Vaših knjiga uglavnom su ljudi čije su sudbine slika 20. veka i bavite se njihovim često stečenim, ali i skrivenim i pravim identitetima. Da li i u današnje vreme postoje takve inspirativne autentične biografije?
U svojim romanima ponekad prelazim prag epohe 20. veka i pričam o početku 21. veka. Ta tužna istorija se, nažalost, ponavlja. Posle tog genocida u Jermeniji možemo da govorimo i o drugim genocidima – u Drugom svetskom ratu 27 miliona Rusa je poginulo od nemačke ruke. Možemo da govorimo o genocidu – ubistvima u gulazima… Jedan moj prijatelj iz Konga rekao mi je da mi govorimo samo o evropskim ratovima, stalno se priča o Rusiji i Ukrajini, a da niko ne pominje ratove u kojima je pet milona stanovnika Konga izgubilo život.
Vi pišete o raznim vrstama totalitarizama, nasilju nad pojedincem, gušenju ličnosti… da li to znači da naša civilizacija nije izvukla nikakvu pouku iz planetarnih stradanja tokom 20. veka?
U Francuskoj postoji aforizam: „Jedina lekcija koju čovek može da nauči iz istorije jeste da nije ništa naučio.“ Pogledajte samo svoju srpsku istoriju. Više vekova bili ste pod Turcima, pa koliko ratova, pa Prvi i Drugi svetski rat, pa opet sad…Da li ste vi naučili nešto iz svega toga?
Na kraju romana „Prijatelj Jermenin“ otvarate i temu savremenog potrošačkog društva koje je preobrazilo čak i Sibir. Koliko savremeni čovek okrenut potrošnji i materijalnom sticanju može da razume dilemu glavnog junaka romana između „imati ili sanjati“ ili o njoj treba razmišljati i izvan materijalnog posedovanja?
Veliki antički rimski filozof Seneka ljudima se obraćao rečima: „Vaši su strahovi strahovi smrtnika, a vaše želje su želje besmrtnika.“ Savremeni čovek misli da će biti večan i želi sve više, kao da će živeti hiljadu godina a, zapravo, umreće već koliko sutra. Oprhvan je strahovima o prolaznosti vremena i željom da što više stekne, nije svestan svoje smrtnosti. „Osvojićete čitav svet, ali ćete izgubiti svoju dušu“, na to je lepo upozorio sveti apostol Pavle. Ta duša i duh su zapravo večni život, i to su te terazije na kojima se vaga između celog sveta sa njegovim bogatstvima i večnog života, a to je izbor svakog od nas. Čovek stalno želi da poseduje ono što nam se nudi u supermarketima, nova odeća, mobilni telefoni, telesna zadovoljstva… Stalno nam je nešto potrebno, a šta na kraju – umrećemo u toj želji za posedovanjem, ali ćemo izgubiti svoju dušu.
U ovom vremenu, može se reći, bez Boga, u kom je duhovnost gotovo nestala, šta su važne teme za pisanje koje mogu da pokrenu i promene čitaoca, što je, kako tvrdite, suština dobre knjige?
Sve o kojima smo govorili: Bog, zlo, dobro, smrt… one su prisutne u mojim knjigama. Ali mnogo važnije i konkretnije jeste introspektivnost čoveka i kako on o sebi razmišlja, koja pitanja sebi postavlja. Ko sam ja, šta je moj identitet sa stanovišta fizičkog i metafizičkog... Stvar je jednostavna. Imamo telo koje će umreti za nekoliko godina. Imamo društveni status, ali i to će nestati kad odemo u penziju ili umremo. Pitanje je da li smo mi samo ta dva identiteta – biološki i socijalni. Ako je nekome to dovoljno i kaže to sam ja ili sebe vidi kao jedan od ta dva identiteta, to jeste u redu, ali u tom slučaju ostaje mu još nekoliko hiljada dana da proživi. U najboljem slučaju, jer svako od nas može da strada od srčanog udara ili u saobraćajnoj nesreći. Ako smo samo telo i društveni status, čovek pristaje da bude mali kvantitet molekula koji će nestati. Ali mnogi ljudi kažu da postoji nešto više od toga. Sveti apostol Pavle govorio je o duhu. Možda su duh ili duša prejaka reč, ali to je ta druga dimenzija o kojoj govorim u svojim knijgama. Govorim o nečemu što je izvan te biosocijalne dimenzije, što je „treće“ rađanje. Prvo rađanje je biološko, drugo je društveno – sociološko, a to treće je „alter rađanje“. Vi čitanjem „Prijatelja Jermenina“ tom dečaku u romanu dajete novo rađanje. To nam knjiga pruža kao mogućnost. Načinom na koji čitate „Prijatelja Jeremenina“, novu verziju o tom dečaku i to je to „treće“ rađanje. Neko će reći to je lik iz knjige, nije realan, ali činjenica je da mu čitalac daje dušu. On čitanjem postaje svemogući bog koji kreira Vardanov lik i obličje svojim srcem. Ja stvaram platno na kome vi čitanjem svarate umetničko delo.
Da li je čitanje moguće zameniti visokim tehnologijama ili će preživeti kao trajno civilizacijsko dostignuće?
Moderne tehnologije su totalitarne. Preko ekrana nameću sliku o nečemu. Čitanje ostavlja slobodu mišljenja i stvaranja sopstvene slike. To je sloboda koju donosi književnost.
Postoji li razlika kad knjige pišete kao Andrej Makin i kad ste ih pisali pod pseudonimom Gabrijel Osmond?
Kreativni duh i nadahnuće su isti. Naravno, možda se malo razlikuju stil i način pisanja.
Kako gledate na dileme da li ste rusko-francuski ili francusko-ruski pisac? Da li je to uopšte bitno kao i dilema da li je Vaša baka zaista bila Francuskinja, o čemu postoje različite verzije?
Moja baka jeste bila Francuskinja, koja je živela nedaleko od Pariza i taj deo mog identiteta je realan. Prvi deo Vašeg pitanja veoma je važan za svakodnevnu komunikaciju i politički jezik, ali kad se radi o književnosti, dolazimo u jednu višu sferu. Dolazimo do poetskog jezika i sve se menja. Postoji jedan jedini poetski jezik, što objašnjava kako, recimo, razumemo japansku poeziju, iako ne znamo japanski. Univerzalni jezik poezije pomaže da prepoznajemo slike, drveće, ptice i sve ono o čemu govore stihovi japanskog pesnika. Prepoznajemo se kroz taj univerzalni jezik. Ili, recimo, prepoznajemo lik princa Andreja iz
Tolstojevog romana „
Rat i mir“ koji je živeo pre dva veka i umro je u vreme Napoleona, ali uspevaju da prepoznaju tu ličnost i da je razumeju. To donosi lepota stila koja je izvan govora, nešto što povezuje epohe, zemlje i narode.
Da li osim tog univerzalnog jezika književnosti postoji i neka „tajna veza“ između onog što Vi zovete „ruski pogled na svet“ i francuskog koji je, iz nekog razloga, blizak i drugim slovenskim narodima?
Tokom više vekova francuski jezik bio je gotovo zvanični jezik ruske elite. Ako govorimo o Tolstoju, on je u „Ratu i miru“ pisao o visokom ruskom društvu. Lav Tolstoj svoj roman, koji opisuje najveću rusku nacionalnu epopeju, počinje na francuskom. Prve strane jednog od najvećih ruskih romana su na francuskom jeziku.
Puškin, najveći ruski nacionalni pesnik, takođe je govorio francuski i pola njegove prepiske je na francuskom. I sa svojom verenicom i budućom suprugom razmenjivao je pisma na francuskom.
Da li se ruski nobelovac Ivan Bunjin, koji je život završio u Parizu, slučajno našao kao tema u Vašem francuskom doktoratu?
Bunjin je pisao uglavnom novele, ali je napisao i biografski roman „Život Arsenjeva“. Pitanje koje Bunjin tu postavlja jeste da li život koji je vodio u Rusiji potpuno nestao i da li svi mi nestajemo na neki način. To je pitanje koje može svako sebi da postavi – da li će sve te godine koje sam živeo posle mene nestati ili ima nešto što ostaje i to menja život. Možemo da kažemo da ima nešto, ali da bi to bilo moramo da se ponašamo drugačije. Ali možemo i da kažemo da ćemo živeti kao do sada – steći bogatstvo i umreti. To je taj izbor svakog od nas. Ja nisam moralista, niti sveštenik koji će govoriti da treba ići u crkvu na liturgiju, moliti se, ali govorim o tom izboru. Staljin je, recimo, završio bogosloviju i želeo da bude sveštenik, a šta je postao? Nacisti su nosili opasače na čijim je šnalama pisalo „Bog s sama“, a počinili su genocid…
Posleratna srpska emigracija u Francuskoj žalila se tokom raspada bivše Jugoslavije da je zbog medijske demonizacije Srbije imala probleme. Kakva je sad situacija sa Rusima zbog rata u Ukrajini zbog kog su na udaru i ruski klasici – pisci i kompozitori?
Sad je ista situacija sa Rusima. Mi smo preuzeli štafetu od Srba. Sad su Srbi mirni, a Rusi su na redu.
Imate li ili ste imali kontakte sa srpskim piscima u Francuskoj?
U Parizu sam sreo samo svog izdavača iz Paideje Petra Živadinovića, kog mnogo cenim – veliki filozof, veoma hrabar čovek, odvažan i inteligentan. Kroz razgovor sa njim mogao sam više da saznam o ratu u Jugoslaviji.
Da li ste od dobijanja azila u Francuskoj pre skoro četiri decenije bili u Rusiji i da li se Vaše knjige prevode na ruski?
Da, išao sam više puta. Moje knjige su prevedene i na ruski, ali ti prevodi nisu dobri.
Autor: Jelena Tasić
Izvor: Danas