Nakon veoma uspešnog romana „
Moja ljubav Nikola Tesla“ Ana Atanasković je čitaocima podarila istorijsku priču o Jeleni Gatiluzio, pod naslovom „
Zmajeva žena“. U ovom razgovoru autorka osvetljava proces svog stvaralaštva, inspiraciju koju dobija u ženskim likovima iz prošlosti, sa posebnim fokusom na ćerku gospodara ostrva Lezbos i suprugu despota Stefana Lazarevića. Kroz ovaj roman Ana Atanasković istražuje malo poznate istorijske činjenice, kombinujući precizno istraživanje i bogatu maštu.
Vaš novi roman „Zmajeva žena“ dolazi „na svet“ nakon nekoliko Vaših ostvarenja, među kojima i „Moja ljubav Nikola Tesla“, koji je ostvario zapažen uspeh, takođe je i prevođen… Da li, kada krenete sa radom na novom ostvarenju, prosto zaboravite na prethodni uspeh i idete novim putem izazova?
Da, baš tako. Knjige koje su objavljene više nisu moje, one su tu zbog čitalaca. Naravno, borim se za njih u marketinškom delu, ali sam svesna da je njihova sudbina u rukama onih koji žele da ih čitaju. Uz to, veliki deo mog dana zauzima uvek novi roman koji pišem, a i oni koje planiram. Fokusirana sam na njih duhom, mislima, energijom, inspiracijom.
Ko je bila Jelena Gatiluzio, glavna junakinja Vašeg novog romana?
Ćerka gospodara ostrva Lezbos, tada pod jurisdikcijom Vizantije. Njegovo ime je bilo Frančesko II Gatiluzio, potomak je pirata iz Đenove i svog oca, gospodara Lezbosa takođe. Dakle, ona je bila Italijanka piratske krvi koja je odrasla na sunčanom grčkom ostrvu. Pošto je preko majke i sestre imala direktnu vezu sa vizantijskim carevima, bila je, posle bitke kod Angore, idealna verenica za kneza Stefana Lazarevića, koji u tom trenutku dobija titulu despota. Bila je žena o čijoj se sudbini skoro ništa ne zna, ali ja sam joj dala život kroz prizmu života njenog muža. Bila je, u mojoj interpretaciji, svetlost sunca i čarobnost snage.
Da li je ovo samo sled Vaših inspiracija o značajnim ličnostima iz prošlosti, pre svega tu mislim na žene?
Jeste, volim da pišem o ličnostima iz prošlosti zato što su to zaokruženi životi kojima mogu da udahnem novi sjaj. Mogu da pročitam sve što se može naći o njima i da stvorim sliku, mogu da ih osetim, da prođu njihove emocije kroz mene, izazovi i iskušenja, i da im dam univerzalnu notu. Svaki život je bitan, a kada se poveže sa univerzalnim, može poslužiti svima kao snaga, nadahnuće, uteha ili poziv na borbu.
Za čitaoce uvek zanimljivo pitanje: kako ste uspeli da rekonstruišete vreme, ličnosti, da li je bilo istraživanja dokumenata, ima li dodatka mašte u pisanju?
Na kraju romana postoji pozamašan spisak literature koju sam pročitala, bez istraživanja ne počinjem pisanje. U ovom slučaju bilo je dosta mašte jer se o Jeleni Gatiluzio skoro ništa ne zna, ali je istorijski deo o despotu Stefanu studiozno istražen i istinito predstavljen. O njenom životu na Lezbosu čitala sam istoriografsku literaturu na engleskom jeziku.
Ima li neke sprege između Vaših junakinja i junaka iz svih Vaših dela?
Uvek ima, njihovi životi prolaze kroz moj i moj kroz njihov, nisu slučajni, kao što ništa nije. Dajem im celu sebe, dajem im i svoja iskustva i uvide, menjam se, menjaju me, ostajem ista, ostaju isti – sve je u igri stvaranja, inspiracije i istine.
Koliko dugo ste radili na romanu i da li ste zadovoljni sada kada je ugledao svetlost dana?
Od prve ideje do objavljivanja prošle su četiri godine. Recimo da je rad trajao tri. Prezadovoljna sam prvim utiscima, i smatram da mi je ovo najzreliji roman, a nadam se da će doći i do publike koja za sada ne zna za mene.
Autor: Suzana Živković
Izvor: Puls Juga