„Amerikana“ Čimamanda Ngozi Adiči je suptilno provokativna priča

Posle 13 godina provedenih u Americi, Ifemelu se sprema za povratak u Lagos, ali pre toga mora posetiti frizera. Ništa neobično, jer ko ne bi želeo da izgleda što bolje pred susret sa ljudima koje dugo nije video? Ali za Ifemelu, ova uobičajena briga za sopstveni izgled nije nimalo jednostavna. Prvo mora vozom otići iz Prinstona gde je ono malo crnaca koje je u njemu videla, „imalo tako svetlu kožu i mlitavu kosu da nije mogla da ih zamisli s pletenicama”; zatim taksijem otići u nepoznat salon, pošto je njena stalna frizerka odsutna jer se radi udaje vratila u rodnu Obalu Slonovače; potom se pogađati za cenu; pa sedeti u nesnosnoj vrućini nekoliko sati, tokom kojih će je neprestano zapitkivati da li zna holivudske zvezde sa televizije, i još gore, tražiti da se založi za svoju novu senegalsku frizerku Ajšu ne bi li joj našla muža iz naroda Igbo.

Kosa je od velike važnosti u „Amerikani“ (naziv koji su Ifemelu dali njeni prijatelji iz Lagosa po povratku u Nigeriju). „Zašto ne stavljate sredstvo za ispravljanje?“, pita Ajša, i dobija odgovor: „Volim da mi je kosa onakva kakvu je Bog stvorio.“ To bi značilo da odbija da ispravlja svoju kosu hemikalijama i peglom, ali u toj izjavi, kada se pogleda kontekst, leži ironija, jer je data usred rasprave o boji umetaka koje će Ajša upotrebiti tokom pravljenja Ifemelinih pletenica. „Boja jedan je previše crna, izgleda veštački“, kaže Ifemelu na šta je Ajša „slegla ramenima, oholo, kao da hoće da kaže da nije njen problem ako mušterija nema dobar ukus“.
 
Šta je pravo a šta veštačko, koliko slojeva istorije i kulture je potrebno da se izgradi nacionalni, rasni ili lični identitet, i koliko taj identitet zavisi od neposrednog okruženja, pitanja su koja postavlja Čimamanda Ngozi Adiči u svom trećem romanu. No njen pravi dar leži u shvatanju da takva pitanja ne mogu biti izložena finim i neutralnim jezikom, već samo isprepletana sa prikazom haotičnih, teških sudbina punih osobenosti, složenosti i kompromisa.

Ifemelu je stvorila sebi život zasnovan na posmatranju neobične situacije – najčešće bolne, a ponekad i komične – koja se javlja kada različite skupine ljudi žive u sistemu skrojenom da održi vlast jedne grupe nad drugom. Njen blog, „Rejstint ili Raznorazna opažanja neameričkih crnaca o američkim crncima (nekada poznatim kao crnje)“, kojim pokušava artikulisati svoje nedoumice kao i zaključke u vezi sa stvarima koje viđa oko sebe, postigao je veliki uspeh, uspevši da zadovolji i one čitaoce koji redovno koriste izraze poput „reifikacija“, kao i one koji su više naklonjeni opuštenom razgovoru o sopstvenim iskustvima. U postovima kao što je „Loše obučeni beli menadžeri iz Ohaja nisu uvek ono što mislite da jesu”, o čoveku koji je ustanovio da ga susedi izbegavaju otkako je usvojio dete crne kože, Ifemelu beleži svoja neočekivana otkrića; u poučnom tonu ona savetuje imigrante neuvijenim jezikom bez prenemaganja. Prestanite da govorite Amerikancima da ste sa Jamajke ili iz Gane, piše ona u „Mojim sadruzima neameričkim crncima: u Americi si crnac dušo“, jer „Ameriku nije briga“: „Moraš uzvratiti klimanjem glave kada ti neki crnac ili crnkinja klimnu glavom među samim belcima. To se zove crnački pozdrav... Ako odete da jedete u restoranu, molim vas dajte izdašnu napojnicu. Inače će sledeći crnac ili crnkinja koji tu dođe posle vas biti užasno loše posluženi, jer konobari gunđaju kad dobiju crnački sto. Znate, crncima je u genima da ne daju dobre napojnice, zato vas molim da obuzdate taj svoj gen.“

Ifemelu je od osobe koja je bila bez novca, u depresiji i otuđena, došla do toga da postane vlasnik stana u Prinstonu. Nikako ne bi želela da se vrati na stari, studentski način života, kada je bila primorana da pomogne treneru da se „opusti“, ne bi li imala da plati stanarinu i kada je bila potpuno unezverena običajima zemlje u kojoj se našla. Ali ni u ovom novom životu se ne oseća kao kod kuće, i neka vrsta umora, „bezoblične čežnje, bezoblične želje“ navela ju je na odlazak.

Tu su i neki opipljiviji razlozi. Primer tete Udžu, doktorke koja je došla u Ameriku posle smrti svog ljubavnika. Kao visoko rangirani vojni zvaničnik, obezbeđivao joj je život na visokoj nozi, ali se ona zbog toga osećala sve manje vrednom. Zatim neuspeh Ifemelu da se stvarno sporazume sa Blejnom, svojim naporno moralističkim i politički osvešćenim dečkom. Tu je i osećaj otuđenosti od onog čime se bavi. „Znate li zašto Ifemelu može da piše taj blog?“ pita Šen, Blejnova ljubomorna i neprijatna sestra. „Zato što je Afrikanka. Ona piše spolja. Ona u stvari ne oseća sve to o čemu piše. Njoj je sve to strano i neobično. Zato može da piše i prima sve te pohvale i drži predavanja kad je pozovu. Da je Afroamerikanka jednostavno bi je etiketirali kao besnu i klonili bi je se.“ U romanu napetost između njih dve postepeno raste sve do ove tačke ključanja. No Ifemelu jedva da je odreagovala, rekavši samo: „Pošteno“.

A tu je i Obinze, njena ljubav iz detinjstva, koga je ostavila u Nigeriji i koji je uz nju glavni junak romana. Obinzeovo iskustvo u emigraciji bilo je manje uspešno od njenog. Tokom kratkog boravka u Londonu radio je pod lažnim imenom, preterano platio aranžirani brak da bi ga uhapsili pred samo venčanje i proterali iz zemlje „ispunjene mirisom straha azilanata“. Takođe je video da nekim prijateljima ide izrazito dobro: Emenike, koji se oženio bogatom pravnicom kojoj je „predstavio zavičaj kao džunglu a sebe kao tumača te džungle“ pozvao ga je na večeru u Izlington, gde Obinzea zapanji posuđe u kakvom u Nigeriji nikada ne bi poslužili hranu. Još neshvatljivija je bila nesposobnost drugih gostiju da prihvate činjenicu da nije izbeglica: „Ne bi razumeli zašto ljudi poput njega – koji su dobro odgajani, hranjeni  i negovani, ali zaglibljeni u nezadovoljstvo, od rođenja uslovljeni da gledaju negde drugde – zašto se dakle upuštaju u opasne, ilegalne mutne radnje da odu, kad niko od njih ne gladuje, niti su silovani, niti su iz spaljenih sela, već samo gladni izbora i sigurnosti.“

Obinzeu prisilni povratak u Nigeriju, pukim slučajem donosi bogatstvo i moć, pa na kraju knjige, kada Ifemelu dospe u Lagos, on je deo novog establišmenta. Da li će biti u stanju da ožive nekadašnju bliskost, ili su nju izbrisale promene kroz koje su prošli na svojim putovanjima, ostavljeno je za dvosmislen kraj romana.

Bez obzira na to, ovo je impresivan roman, i premda drugačiji od „Pola žutog sunca“ Čimamandinog prethodnog romana za koji je dobila nagradu Orindž,  deli sa njim neobuzdanu širinu i sočan jezik. Ali to ne može da sakrije njegovu delikatnost jer je roman i izrazito misaono, suptilno provokativno istraživanje društvene nejednakosti, različitih vidova ugnjetavanja, uloge polova, i ideje doma. Suptilno ali bez straha zadaje udarac. „Svi bi voleli da ne postoji pitanje rase“, kaže Ifemalu, pričajući o međurasnim odnosima na svečanoj večeri u Menhetnu, dan posle isticanja Obamine predsedničke kandidature, „ali to je laž. Dolazim iz zemlje u kojoj rasa nije problem, i o sebi nisam razmišljala kao o crnkinji. To sam počela tek nakon dolaska u Ameriku“.
 
Izvor: theguardian.com
Prevod: Vladimir Martinović