Aleksandar Tešić: Što su koreni dublji, i stablo čvršće stoji

Pisac i tvorac mnogobrojnih mitoloških i istorijskih romana Aleksandar Tešić slobodno se može proglasiti zaslužnim za postavljanje temelja srpske epske fantastike. U ekskluzivnom intervjuu za Kurir Tešić je govorio o svom viđenju istorije, načinu na koji radi i piše, kao i o svom poslednjem romanu „Sveti rat za Carigrad“, koji je u izdanju Lagune ugledao svetlost dana na Sajmu knjiga u Beogradu.



Za razliku od sage Kosingas, u Vašem novom romanu „Sveti rat za Carigrad“ nema toliko elemenata fantastike. Šta Vas je navelo na tu promenu?

Nema, tu ste u pravu. „Sveti rat za Carigrad“ je istorijski roman, fantastike nema, sem ono malo fantazije što se pominje u nekoliko navrata, a koja je u vezi sa samom opsadom Carigrada. To nije nešto što sam izmislio, nije neka fikcija koju sam ubacio, već ono što su svedoci i ljudi koji su zaista bili prisutni zabeležili da se dešavalo, pa sam želeo i taj nadrealni momenat da ubacim u roman, jer to je deo te priče o Carigradu, to je neodvojivo. Pogotovo oni slučajevi pojavljivanja Bogorodice i avetinjskog anđeoskog konjanika, koji su zabeleženi tokom ranijih opsada Carigrada. Smatralo se da je Bogorodica uvek uspevala da zaštiti Carigrad da ne padne. Ljudi su zaista slepo verovali u to. U tom smislu sam zadržao taj nadrealni element, ali po svemu ostalom, to je istorijski roman.

Odakle Vam ideja i inspiracija da se napravi taj, takoreći, pomak?

Oduvek sam voleo istoriju. Naravno, i mitologiju, ali istoriju najviše. Kad sam pisao Kosingas i ceo taj serijal, bazirao sam se najviše na mitologiju, međutim, primetili ste da sam iz romana u roman sve više prelazio na istoriju i sad, posle toliko napisanih knjiga o mitologiji, verujem da sam rekao sve što sam imao. Zato sam se sada vratio svojoj, da kažem, pravoj ljubavi, a to je istorija.

U serijalu Kosingas veliki značaj stavljen je na Red zmaja. Da li su vitezovi Reda zmaja zaista postojali?

Red zmaja je postojao sigurno. Zvanično ga je ugarski kralj Žigmund osnovao 1408. godine, ali postoje vrlo jake indicije da je i ranije postojao. Lično sam istraživao i došao do korena da se prvi put zmajevi pominju još u rimskoj vojsci u sarmanskom redu Drakoneri. To su bili podunavski Sarmati, znači odavde. Neću da kažem naši ljudi, ali odavde potiču. Oni su činili elitnu konjicu u rimskoj vojsci i bili su zatvoreno bratstvo. Znak raspoznavanja među njima bio je prsten koji je svaki pripadnik nosio, od kojih danas postoje samo dva sačuvana, a na svakom se nalazio isti simbol – vojnik drakoner koji drži zastavu u obliku zmaja. Mimo toga, na samom prstenu piše „bratija“, što je naša, slovenska reč. Kasnije, u vizantijskoj vojsci, drakoneri su opstali. Poslednji zapis o njima je s početka 15. veka u Vizantiji, što znači da su oni tada još uvek postojali kao elitna konjica. Takođe, postojalo je 11 carskih zastava u Vizantiji, od kojih su dve bile posvećene zmajevima.

Koji velikani srpske istorije se pominju kao pripadnici Reda zmaja?

U našem predanju spominje se Miloš Obilić kao član Reda zmaja, a postoje i njegove slike sa zmajskom kacigom. Sve to upućuje na to da je red i kod nas postojao, a da ga je Žigmund samo preuzeo. Takođe, nije bez razloga proglasio despota Stefana za prvog viteza tog reda. Posle svega što sam istraživao i pročitao, verujem da je Red zmaja postojao iako, nažalost, nemamo dovoljno pisanih dokumenata o tome. Čak je i Živojin Andrejić, naš istoričar, napisao nekoliko knjiga o Redu zmaja i on je to potkrepio nekim svojim dokazima i nalazima, pa 98% verujem da je Red zmaja i kod nas bio.

U svakoj Vašoj knjizi akcenat je na čojstvu i junaštvu. Da li su ti kvaliteti iščezli danas? Kakvo je Vaše mišljenje?

Mislim da jeste izlapelo, nažalost. Nemamo više toliko sličnosti sa svojim precima. To je možda i normalno, tako je i svuda u svetu, ali svakako da bi te viteške vrline koje su nekad postojale trebalo da opstanu. Naravno, ima takvih ljudi i danas, sebe smatram jednim od njih, ali kad pogledam šta se sve dešava, slabo nalazim tragove viteštva, poštenja, požrtvovanja i tome slično.

Šta mislite da je uzrok tome?

Savremen način života je jednostavno takav, drugačije su vrednosti. S druge strane, smatram da se ne radi dovoljno na njihovom promovisanju, na edukaciji naroda u tom pogledu. Primera radi, možemo da mrzimo Engleze iz jednog ili drugog razloga, ali kod njih je to mnogo više izraženo. Imam sestru koja živi u Engleskoj, često putujem tamo i svaki put se iznenadim. Imam utisak kao da je Drugi svetski rat tek završen jer oni non-stop o tome govore i pričaju. Stalno otvaraju nove spomenike, renoviraju stare. O svojoj srednjovekovnoj istoriji popnu vam se na glavu šta sve nalaze i promovišu, i to je pozitivno.

Smatrate li da kod nas istorija nije dovoljno, takoreći, ispromovisana?

Naši se sete samo kad je neki praznik i kao da na silu odnesu te vence, samo da završe to. Nažalost, kod nas se ne radi na tome uopšte. Malo nas ima bar – ja kroz svoje romane ili, na primer, viteška udruženja poput Belih orlova, kojima sam posvetio poslednju knjigu i koji to rade na neki svoj način, što je pohvalno. Trudimo se da malo edukujemo ljude, pogotovo mlade, da u njima probudimo taj gen, jer to je sve u nama uspavano još uvek. Nije izgubljeno, samo je uspavano, odnosno zatrpano gomilom nekih drugih savremenih gluposti. Na nama je da to koliko-toliko održimo, da ljudi znaju odakle potiču, koji su nam koreni, jer oni dosežu veoma duboko, a što su koreni dublji, i stablo čvršće stoji. Ako su koreni plitki, svaki vetar će ga oboriti, a poslednjih tridesetak godina pokušavaju da obore to naše stablo i zato je važno da znamo koliko su nam duboki koreni da bismo mogli da se odupremo tim naletima.

Kada biste imali vremeplov, u koje razdoblje srpske istorije biste se vratili?

Voleo bih da vidim taj srednji vek, da sretnem meni drage likove, kao što su car Dušan, Miloš Obilić, knez Lazar, despot Stefan i ostale koji su obeležili to doba.

U Vašoj biografiji navedeno je da pišete baš od detinjih dana, a, nažalost, poznato je da nije lako biti umetnik na našim prostorima. Kako je to izgledalo u Vašem slučaju? Da li ste imali podršku ili ste nailazili na prepreke?

Nisam imao nikakvu podršku. Zato sam u kasnim godinama i izdao prvu knjigu. Počeo sam da pišem rano, sa 10-11 godina. Kao dete imao sam baš bujnu maštu i samo dečje igranje mi nije bilo dovoljno jer sam uvek želeo da stvorim te svetove o kojima sam maštao. I onda sam pisao. A mojim pokojnim roditeljima to je odgovaralo. Mislili su – vidi kako je mirno dete, ne pravi buku, ne galami, ne jurca, neka ga tu neka malo piskara, nek se igra. Oni su oduvek smatrali da je to neka vrsta igranja, tako da nisam od njih imao bogzna kakvu podršku, ali nisam od njih to ni zahtevao. Nisam se ni ja snašao u toj ulozi da želim da budem pisac, nije mi to padalo na pamet. Tek mnogo kasnije, 2004. godine, kada sam došao na ideju da pišem o kosingasu, onda sam rekao – kad ovo budem napisao, postaraću se, makar i pod ove stare dane, da izdam tu knjigu. Imao sam i tu sreću da sam odmah naleteo na urednicu koja se, takođe, oduševila Kosingasom i podržala me je, pa sam relativno brzo i bezbolno izdao prvi deo, a sve ostalo je istorija. Takođe, Kosingas je bilo prvo takvo delo kakvo jeste napisano kod nas, i to se odmah primilo. Ljudi su se oduševili i za mene je to bila odskočna daska da i dalje pišem, jer sve te godine koje sam piskarao, sve se to nagomilalo u meni i moralo je negde da izađe.



U jednom intervjuu naveli ste da se najviše poistovećujete sa monahom, kosingasom Gavrilom. Uzevši u obzir da Gavrilo nikuda nije išao bez vernog mu magareta Coke, imate li Vi svog Coku?

Da, imao sam. Coka je bila moj pas u to vreme kada sam počeo da pišem Kosingas i svuda sam je vukao sa sobom. Išla je svuda sa mnom, pa i na planinarenje. Kao što je Gavrilo vukao ono magare, tako sam i ja vukao svoju Coku. Kada je ona uginula, želeo sam da je ovekovečim. Ali pošto mi uz Gavrila nije išao pas, odlučio sam da to promenim, jer jednom monahu tog doba više priliči da se nateže sa magarcem po divljini (smeh). Dopala mi se i ta suprotnost – Gavrilo, kao jedan monah, ratnik i kosingas, neće da se odvoji od magarca. I mogu vam reći da je Coka postao jedan od omiljenih likova. Neverovatno, ali mnogima je omiljeni lik magarac (smeh).

Koliko je uopšte teško biti pisac u Srbiji?

Biti bilo kakav umetnik u Srbiji je teško, bilo da ste slikar, pisac, muzičar ili kompozitor. Nama piscima je možda malo teže jer nam treba više vremena za delo. Pesmu napravite i nju preko noći čuje nekoliko hiljada ljudi, a knjiga je ipak sporija, treba vremena da se pročita. I, naravno, ne čitaju svi, dok svi muziku slušaju.

Da li biste ikada pristali da Vaše knjige budu uvršćene u lektiru?

Neki moji naslovi već jesu uvršćeni kao izborna lektira. Ali bilo bi dobro. Videli ste da u mojim romanima nema psovki, lascivnih scena i pornografije, što je dokaz da možete da napišete roman i bez toga. Moje romane čitaju i najmlađi i najstariji, tako da bi mogli biti i lektira, ali ko zna ko odlučuje o tome.

Da li mislite da je istorija zaista učiteljica života?

Da, naravno, kako da nije. To se vidi i po mom poslednjem romanu, u kom možemo pročitati mnoge stvari koje se danas nama dešavaju i koje, ako ne izvučemo lekciju, mogu da se ponove. A istorija se zaista ponavlja u ciklusima, a skoro niko nikada ne uči iz nje. Verovatno je tu pohlepa glavna motivacija, ali u svakom slučaju, smatram da istorija jeste učiteljica i da treba iz nje učiti.

Kakvo je Vaše mišljenje o izreci da istoriju pišu pobednici?

Ima i u tome istine. To je pogotovo kod nas slučaj. Na Zapadu je to ipak malo drugačije, nije u tolikoj meri izraženo. Ali da, to je tačno, na kraju istoriju pišu pobednici.

Da li već imate ideju za novi roman?

Sad pišem o Jeleni Lazarević Balšić. Naše žene su zapostavljene u istoriji. Imamo nekoliko ženskih likova koji su obeležili srednji vek, a jedna od njih je Jelena Lazarević Balšić, koja je bila izuzetno lepa i pametna žena, takođe i ratnica. Bila je pravi borac, imala je svoju vitešku opremu. Njena sestra Olivera Lazarević, koja je otišla za Bajazita, takođe je jedan važan istorijski lik, kod nas dosta potcenjen. Treća, koja se pomalo pominje u mojoj najnovijoj knjizi, jeste Mara Branković, za koju strani istoričari kažu da je obeležila 15. vek. Sve tri su prisutne u mom opusu jer su zaista ostavile dubok trag.

Nazivaju Vas srpskim Tolkinom. Kako to komentarišete?

Taj, takoreći, nadimak krenuo je od prvog dana. Mom prvom izdavaču nisu znali kako da predstave knjige i onda su mahinalno krenuli da govore da je Kosingas u stvari „Gospodar prstenova“ na srpski način. A i Tolkin i ja smo bili prvi koji su krenuli malo više sa tom epskom fantastikom, pa možda i zbog toga. Sem toga, nema neke sličnosti između mene i Tolkina, on je bio mnogo veći kalibar nego što sam ja (smeh).

Da li ste ih ikada pročitali neki svoj roman nakon objavljivanja?

Ne, bože sačuvaj (smeh). Znam da bih onda rekao sebi – kako sam ovo sklepao, bože, trebalo je da ovo da izbacim, a ono da promenim, i slično. Nekad u prolazu uzmem i otvorim, pa se šokiram, pa zatvorim brzo (smeh). Ali još odavno sam negde pročitao da je to zapravo pozitivno jer time čovek tera sebe da bude što bolji. Ako vam je uvek sve super, tu nema napretka. Čovek uvek mora da pomera svoje granice u svakom svom poslu.
 
Autor: Jasmina Milivojević
Izvor: Kurir