Aleksandar Stanković: S depresijom se može funkcionisati, potražite pomoć i budite uporni

Depresija je kada tri mjeseca čekaš da ti petnaest minuta bude bolje. To nije tuga zbog nesretne ljubavi, ni loše raspoloženje zbog neke gluposti. Depresija je potreba da izađeš iz svoje kože. Teški nemir. Nervoza i umor. Želja da pobjegneš, da te nema. Depresija je razmišljanje kako bi svijet bio bolje mjesto bez tebe i kako bi ti bio sretniji bez svijeta.



Ovim rečima je Aleksandar Stanković, poznati hrvatski novinar i voditelj kultne emisije „Nedjeljom u 2“ na HRT-u, započeo priču o svojoj borbi s depresijom u knjizi „Iz svoje kože: Život s depresijom“ (u izdanju Lagune). Knjiga je za kratko vreme postala regionalni hit, a uoči beogradske promocije, koja je održana 20. oktobra, Stanković je u ekskluzivnom intervjuu za Kurir govorio o svemu što nosi bolest zvana depresija.

Kakve su reakcije na knjigu, to jest na Vašu hrabru ispovest o borbi s depresijom? Pitam Vas to pre svega zbog Vaše supruge, koja Vas je, kad ste joj kazali da pišete knjigu, pitala: „Je l’ moraš?“, plašeći se reakcije okoline i stigme na porodicu...

Reakcije su puno bolje nego što sam očekivao. Pretpostavljao sam da će biti dobre, ali su puno bolje, manje je nego što sam očekivao onih koji su negativno dočekali knjigu. Kad kažem da su dobre reakcije, to izvlačim iz činjenice da mi se ljudi obraćaju na sve moguće načine, najviše putem društvenih mreža, ali i na ulici, dok šetam psa u svom naselju... Govore mi da oni i ljudi oko njih imaju isti problem. Kao da je neka epidemija depresije. Moram priznati da sam prijatno iznenađen tolikom potrebom ljudi da se otvaraju i da govore o tome. Kao da im je samo trebao neki ventil da kažu nekome da pate... A ljudi koji su depresivni u stvari pate.

Supruga Vam je od prvog momenta bila podrška?

Osim mene, supruga je najveća žrtva. Ona je stalno sa mnom, a nije lako biti s ljudima koji su depresivni. Rekla mi je: „Ja sam dobro, ja ću u ovom trenutku brinuti o detetu i preuzeti na sebe obavljanje kućnih poslova... Ti se leči. Pokušaj da ti bude što bolje. I kada ti bude bolje – a mora ti biti bolje, biće ti bolje jednog dana – onda ćemo opet sve po starom.“ I tako je i bilo.

Vi ste od početka svesni da će Vam odsad uz epitet „četnik“ dodati i „bolesnik“. Nemate problem s tim?

Ne, ne, ne... Nemam problem sa epitetima, samo neka ih lepe. Možda bih imao problem da imam 30 godina... Meni je važno mišljenje ljudi koje znam i koje cenim, a ako me neki anonimni ljudi ne vole – to je njihova stvar i to više govori o njima. Ovde sam pisao o ozbiljnim stvarima, koje se mogu dogoditi i njima i njihovim porodicama, najbližima...

Koliko je opasno ignorisanje simptoma depresije? Vi kažete: „Kada sam postao neupotrebljiv, znao sam da mi je ići k psihijatru.“

Moj okidač za odlazak kod psihijatra je bila činjenica da mi baš žestoko nije bilo dobro dva-tri dana, iako će vam svaki psihijatar reći da dva-tri dana nisu ništa, jer ljudi godinama žive a da nemaju dijagnozu. Rekao sam supruzi: „Moram potražiti stručnu pomoć. Nisam dobar tebi, nisam dobar deci, u krajnjoj liniji, ja želim da meni bude bolje. Ne znam šta mi je, ali moram potražiti pomoć, možda za ovo moje stanje ima neki lek.“ Na kraju se ispostavilo da ima leka, ali da treba biti uporan u toj borbi, jer nije baš jednostavna kao, recimo, glavobolja, pa uzmeš tabletu i sve prođe. Depresija je puno ozbiljnija bolest i puno temeljitije se treba s njom uhvatiti ukoštac. Ali može se, u najčešćem broju slučajeva depresija je ako ne izlečiva, onda zalečiva bolest. Tako da ljudi najnormalnije mogu živeti, raditi, funkcionisati, imati karijere i dobar porodični život... Eto, ja se četrnaest godina borim s depresijom – uz uspone i padove – ali funkcionalan sam.

Znate da postoje i ljudi koji imaju negativno iskustvo s psihijatrima, da ima puno priučenih lajfkoučeva...?

Stručna pomoć je jako važna. Ja sam imao sreće što sam se relativno brzo javio psihijatru, pa nisam dugo patio. Druga sreća je bila što sam i pre bio zainteresovan za psihologiju i psihijatriju, te sam otprilike znao šta mi se događa i znao sam gde treba da tražim pomoć. Sreća je i što sam otišao kod psihijatrice koju sam znao odranije, znali smo se porodično... Nikad nisam verovao da ću završiti kod nje. Ona je dobro radila svoj posao i četiri-pet meseci nakon prvog odlaska sam osetio da mi je bolje, i to dosta bolje. Dotle je bilo „čupavo“.

S kojim simptomima je kod Vas sve krenulo?

Meni je krenulo s nesanicom. Nisam spavao po cele noći. Dogodilo mi se da dve noći potpuno ne spavam, onda sam treće kao malo spavao sat-dva, uzevši prethodno iz kućne apoteke neke lekove za spavanje. Zatim sam imao strahovit nemir. Treći simptom je bio trešenje ruku i nogu, neprestano poskakivanje, baš kao da želiš iskočiti iz svoje kože. Četvrti simptom koji sam osetio je bio nedostatak apetita. Onda i turobne, crne misli, recimo o tome kako bi u stvari bilo bolje da me nema, da bi i meni i okolini bilo lakše da me nema.

Ipak, imam utisak da Vam je bilo veoma važno da istaknete da nikad niste razmišljali o samoubistvu.

Nisam razmišljao o samoubistvu u smislu kako bih to stvarno uradio, na koji način... Ali jesam razmišljao o tome da bi bilo bolje da me nema, to se dešavalo u trenucima kad mi je tri meseca bilo očajno. Razmišljao sam – ako će mi celi budući život biti ovakav, onda on nema nikakvog smisla. Tada je važno da ste sa osobom koja vam daje nadu, jer u takvim situacijama ne vidiš izlaz, očekuješ da će sutra biti bolje, ali ne bude tako, nego bude isto ili gore... Onda pomisliš da će biti kad odspavaš, ali ni tada ne bude bolje. Depresija je bolest koja jako umara, toliko umori da čovek ima lomne noge... Ništa ti nema smisla, dugo traje, pa još ako nemaš osobu koja ti daje nadu, onda možeš razmišljati o samoubistvu. Meni je jako puno značilo i to što sam za vreme terapije upoznavao ljude koji su godinama bolovali od depresije. Recimo, hirurga koji 20 godina boluje od depresije, ali funkcioniše dobro, radi, ima porodicu... To mi je strašno puno značilo i vadilo me iz takvih situacija. Knjigu sam dobrim delom napisao kako bih svojim primerom pomogao ljudima koji imaju slične probleme.

Vi ste depresiju povezivali s rođenjem prvog deteta. Možete li reći nešto više o tome?

Kad mi je dijagnostikovana depresija, krenuo sam istraživati stvari i trudio sam se da proniknem u to zašto sam je ja dobio. Tako sam došao do podataka da postporođajna depresija može pogoditi i očeve i da je doživi svaki četvrti muškarac a da možda to i ne zna, dok se kod žena to manje-više zna. Dakle, možda sam ja taj. Preintenzivan doživljaj – a u ovom slučaju sreća – može vas dovesti u stanja koja su depresivna, da vam se poremeti hemijska ravnoteža u mozgu... Ja sam bio presrećan zbog deteta koje sam dobio, osećao sam se fenomenalno, ali, eto, očigledno da reakcija na to može da bude i potpuno neka druga.

Da li danas imate odgovore na sva pitanja trinaestogodišnje ćerke? Emotivna je poruka koju ste joj uputili u knjizi...

Kad je knjiga trebalo da izađe, seo sam s njom i rekao: „Ti verovatno nikad nisi primetila, ali tata ti je bolestan. Trudio sam se da budem najbolji tata na svetu, ne znam koliko sam uspeo u tome, ali nadam se da nisi primetila da sam ja loše volje, uvek sam se trudio da budem dobro, međutim meni nije uvek dobro. Ja ću sada napisati knjigu o tome i sigurno će neko da te pita nešto o tome. Pa samo da znaš, a to što muči mene muči mnogo ljudi i to nije ništa tako strašno neobično. Ako te neko i pita, ti okreni na zezanciju, pa kaži: ‘Jeste, tata mi je lud, ali ga najviše volim na svetu’.“ Neke stvari sam morao da joj objasnim i ja se nadam da jeste shvatila ono o čemu sam joj govorio. Ona je tinejdžerka i sad već postavlja sebi pitanja o smislu života... A sin je premali da bih mu nešto objašnjavao.

Preporučujete rad kao dobru vrstu terapije, što je bio i savet Vaše psihijatrice?

Ona je meni rekla – radi svoj posao što duže možeš, zaokupljaj misli nečim drugim da neprestano ne razmišljaš o tome kako ti je. Dakle – radi dok možeš. Neki ljudi ne mogu raditi, jer imaju još teži oblik bolesti. Meni je dijagnostikovana srednje teška depresija. Postoje laka, srednje teška i teška depresija, ali granica je tu mala.

Vi ste pak bili u situacijama da nekad niste mogli da radite, ali o tome kako se osećate niste govorili urednicima na poslu jer ste se plašili skidanja sa emisije. S druge strane, gledaoci nisu primećivali da imate neki problem, čak ste i svojoj psihijatrici izgledali sasvim u redu dok Vas je gledala na televiziji... Kako?

Očigledno je to dobra gluma. Svačija emisija na televiziji je svojevrsni teatar. Ja u emisiji jesam Aco Stanković, ali je to možda 20 odsto od onog Ace Stankovića koji u stvari jesam. Navučem masku i ja sam tada samo jedan Aco Stanković, a ima ih 100 ili 20. Veština prikrivanja prolazi, a kod mene je to bilo dosta uspešno.



Svesni ste toga da Vas gledaoci doživljavaju kao hladnokrvnog, kao čoveka bez emocija...?

Da, da... Emisija je najčešće takva da se sukobljavam sa svojim gostima. Ranije je toga bilo više, sada je malo manje. A da bi se sukobljavao s nekim, moraš imati neku emociju. Ponekad sam – čak i samom sebi – izgledao kao bezdušan, nekad mi je bilo žao tih gostiju, a nekad mi je i sebe bilo žao, jer su oni bili pametniji od mene, nekad sam ja lupio glavom o zid... Dakle, naravno da, kao i svi ljudi, imam emocije.

Koja Vam je emisija tokom bolesti bila najteža? Da li s teniskim trenerom Nikolom Pilićem?

To je baš emisija za koju sam mislio da neću moći da je radim. Užasno mi je fizički bilo loše, pola sata pre emisije sam toliko bio dezorijentisan da sam mislio da mu se neću setiti imena. Rekao sam svojoj producentkinji da ćemo, posle deset godina emitovanja, otkazati emisiju, jer se ne osećam dobro. Ona mi je rekla da razmislim i da pokušam samo da čitam pitanja, da ne ulazim u preteranu raspravu, da ne postavljam previše potpitanja, a on je gost koji zna govoriti i to će nekako proći. Na kraju je bilo tako. Ne znam da li je Nikola sve to primetio, ali meni je tada bilo očajno, kao i danima nakon toga.

Posle svega da li Vam više nije najvažnije da ste u pravu, da ulazite u žustre rasprave, da pokazujete da znate sve o svemu? Da li Vam je kritička oštrica malo otupela?

Jeste, ali mislim da razlog za to nije depresija, nego da su u pitanju godine. Čovek s godinama nešto nauči.

Da li se sve više vodite onom maksimom velikog Igora Mandića koju ste citirali u knjizi – „Za čije babe zdravlje, sve je to pučina jedna grdna!“?

Tako je...

Da li je definitivna odluka da malo češće „spustite pušku“, da budete mekši prema sebi i drugima?

Jeste. Da, da, tako je... Inače, kako sam stariji, sve više verujem u to da je naša jedina misija na ovom svetu da budemo dobri jedni prema drugima. Kao mlađi nisam razmišljao o tome, ali sada mislim da se jednostavno ne može bez toga da budemo dobri jedni prema drugima.

U knjizi ste napisali: „Gotovo sam siguran da me u ludost oteralo to pretenciozno započinjanje rečenica. Esencija pameti, koncentrat mudrosti nacije.“

Smeta mi – kako kod sebe, tako i kod drugih ljudi – ostavljanje utiska da se zna sve o svemu. Potrebno je biti svestan vlastitih limita. Ne volim veća društva gde se donose konačni zaključci o nekim temama, gde svi imaju važno mišljenje, od kojeg, ni pod argumentima, ne odstupaju ni za milimetar. To mi je totalno bez veze. Smeta mi isključivost kod ljudi, koji ne uvažavaju druge ljude i okolnosti. U stvari, ti ljudi nisu empatični, to je najveći problem, ne mogu se staviti u pozicije drugih ljudi... Zato sam tokom pisanja knjige pokušao da sebe razjasnim, šta su razlozi moje bolesti, pa sam, naravno, došao i do porodične anamneze, do smrti oca u ranoj fazi života, zatim do rata, koji je za mene bio velika trauma iako u tom ratu nisam učestvovao direktno s puškom, ali je to bilo rušenje iluzija. Zatim, tu je i odnos s majkom, pa posao... Različiti su razlozi.

Priznajete, takođe, i da ste uvek puno očekivali od sebe i da skoro nikad niste do kraja zadovoljni učinjenim, te da ste odlučili da „odje*ete svet visokih očekivanja u koji se moja malograđanska njuška tako fino smestila“. Da li ste uspeli u tome?

Trudim se. Ne mogu reći da sam do kraja uspeo. Zašto? Pa vidim da još uvek volim kad mi ljudi prilaze i kad mi kažu da mi je bila dobra emisija. I dalje mi je važno šta drugi misle, ali, ponavljam, s godinama ne toliko kao što mi je pre bilo važno. Sad sam shvatio da ne mogu svi da me vole.

Upravo je jedno od pitanja koja ste postavili sebi tokom bolesti bilo: „Zašto toliko želim da me drugi vole?“ Pa, jeste li dali sebi iskren odgovor?

To je jednostavno nesigurnost. Tokom karijere sam imao veliki broj ljudi koji me žestoko nije voleo, bilo da sam im bio antipatičan kao bahati čovek koji se svake nedelje pojavljuje na televiziji, bilo da im je smetalo moje nacionalno poreklo, prezime... S tim se treba nositi. Ali sam s godinama shvatio da mi je najvažnije šta o meni misle moja bliža porodica i moja tri dobra prijatelja. Na ostalo teško da mogu da utičem, pa ako je već tako – time ne treba da se zamaram. Svoj posao radim profesionalno i to je to.

Hajde na kraju da rezimiramo ovu priču: kakva je Vaša poruka svima koji ulaze u borbu s depresijom? Na šta da se pripreme?

Depresija ima različite oblike, ja kažem – to je kurva s hiljadu lica. Ljudi se moraju pripremiti na dugu i tešku zimu, ali posle nje dolazi proleće. Nije sramota potražiti pomoć. Potražite pomoć! Jedini je problem kako je naći, jer i u Hrvatskoj i u Srbiji je problem doći do psihologa i psihijatra. Nije lako naći nekog ko će vam se posvetiti. Da sam išao preko socijalnog, teško bih dobio nekog ko bi se svake nedelje po sat vremena bavio mnome. To je u Hrvatskoj gotovo nemoguće, jedino je moguće ako se plati kod privatnika. Sad koristim svoju poziciju da senzibilišem javnost za potrebom da se iz socijalnog osiguranja izdvaja određena suma koja bi išla ka privatnim psihijatrima i psiholozima kako bi pomagali ljudima.

Jedno poglavlje u knjizi ste posvetili Jugoslaviji. Pišete da ste, kao dete od majke Hrvatice i oca Srbina, nacionalni identitet gradili na jugoslovenstvu, ali kažete i da je bolje što Jugoslavije više nema jer je život u njoj postao nemoguć, te da Vas trajno opterećuju svi ubijeni, ranjeni i mržnjom zadojeni ljudi koji nam i danas kroje kapu... Da li mislite da neka nova Jugoslavija više nikad neće biti moguća?

Ja je na taj način sigurno neću doživeti. A možda je i bolje. Možda je tako i korektnije i mirnije, ako će nas već stavljati jedne uz druge. Svakako da ljudi dobre volje, ljudi koji se razumeju, ljudi koji su dovoljno pametni da im granice i nacionalnosti ne predstavljaju ništa, nađu načine da komuniciraju. Inače, sada sam došao u Beograd nakon četiri-pet godina, pa mi je zanimljivo da između Srbije i Hrvatske više nema voza. I to dovoljno govori.

Autor: Boban Karović
Izvor: Kurir.rs