8 pitanja za Elin Kulhed

Elin Kulhed, autorka fenomenalnog romana „Euforija“ koji govori o poslednjim godinama života briljantne književnice Silvije Plat, odgovara na pitanja koja interesuju svakog zagriženog knjigoljupca.

Reci nam tri stvari o sebi koje čitaoci možda ne znaju.

Umem da sviram violinu, ali ne umem da zviždim. Rođena sam sa meziookluzijom, što znači da mi je donja vilica bila isturena u odnosu na donju, zbog čega sam pomalo ličila na patku. Na svu sreću, švedski zdravstveni sistem mi je priskočio u pomoć.

Kada si znala da želiš da postaneš pisac?

Kada sam sa jedanaest godina pročitala pesmu o smrti koju je napisala moja starija sestra. Ona je u to vreme bila moj idol i ta pesma je na mene ostavila dubok utisak. U tom trenutku sam shvatila da ću život posvetiti pisanju. Želela sam da kod drugih izazovem ista osećanja kakva su u meni probudile reči moje sestre.

Koliko dugo se baviš pisanjem? Kada je sve počelo?

Sve je počelo kada sam sa pet godina naučila da pišem. Život je tako čudesan – ponekad lep, ponekad komplikovan i težak, pun izazova i tajni, i ponekad je teško nositi se sa svim tim. Pisanje mi pomaže da se, s vremena na vreme, distanciram od svega. Pruža mi zaklon od moćnih talasa života, koji se neprestano obrušavaju na mene i prete da me progutaju. Interesantno je, međutim, da ono u isti mah čini moj život sadržajnijim, obogaćuje ga. Osim toga, oduvek sam želela da znam kako izgleda biti neko drugi, a pisanje mi to omogućava.

Ko te je otkrio? Ili si se možda probila sama (kontaktirala sa izdavačima i tome slično)?

Radila sam ono što i većina neafirmisanih pisaca radi: bombardovala izdavače svojim rukopisima i odbijala da odustanem. Najveći problem sa pisanjem je što vam je potrebno mnogo vremena da pronađete sopstveni glas i izraz. Trudite se i trudite, ali vam je sve vreme i samima jasno da to nije to. Jedno vreme sam bila ubeđena da ću uvek morati da pišem nekoliko zbrkanih, jedva čitljivih skica pre nego što pređem na pisanje knjige. A pisanje knjige je samo po sebi teško. Ali kada sam 2015. sela da pišem roman Gudarna (Bogovi), kockice su se iznenada složile i tačno sam znala šta treba da radim.



Šta te inspiriše?

Inspiriše me stvarni život. Veoma sam radoznala i volim da provodim vreme među ljudima, da posmatram ono što se oko mene dešava, proučavam međuljudske odnose. Inspirišu me sve forme podteksta, ono što se krije između redova, neizgovoreno. Interesuje me sve što ima veze sa telom, seksualnošću, ustreptalim srcima, i to je verovatno razlog zašto mi tako leže romani za mlade, koji su obično puni emocija i drame. Zanimaju me i različiti odnosi moći, kako nastaju i utiču na nas. Inspirišu me feministkinje i umetnost koju stvaraju žene. Inspirišu me odvažni intelektualci, koji se ne plaše da slede vlastito srce i uverenja. Ali moram priznati da volim i sasvim banalne stvari, poput starih serija i srceparajućih balada iz osamdesetih. Mislim da imam dva podešavanja, superozbiljno i superbanalno, a kada se ona preklope, stvaram dobru umetnost. Inspirišu me film i muzika. Obožavam knjige Mari Darijesek i Silvije Avalone i filmove Andree Arnold i Ahang Baši. Inspiriše me i humor. Knjige u kojima nema humora su dosadne.

Šta trenutno čitaš?

Upravo sam pročitala knjigu memoara i eseja Megi Nelson pod naslovom „Argonauti“, a sada čitam „O piscima i pisanju“ Margaret Atvud. Odlične knjige.

Navedi tri knjige koje bi preporučila drugima.

„Čelična mladost“ Silvije Avalone, Vad är så skört att det bryts om du säger dess namn? (Šta je toliko krhko da se lomi kada mu izgovoriš ime?) Bjerna Sortlanda i „Nespokojni“ Lin Ulman.

Kada možemo očekivati tvoju novu knjigu?

Za nekoliko godina, nadam se.

Izvor: evaluciamusicandliterature.wordpress.com
Prevod: Jelena Tanasković