10 velikih književnih naslova napisanih u zatvoru

Čini se da su neka od najuticajnijih dela književnosti u našoj istoriji napisana u zatvorskim ćelijama. Mnoge od knjiga na ovoj listi napisali su disidenti čiji su ciljevi bili ili da reformišu naciju, ili da propagiraju nemoral svojim knjigama. Postoji mnogo više naslova od Hitlerovog „Majn Kamfa“, kada je reč o zatvorskoj literaturi.
 
10. „Himna stubu srama“  ‒ Danijel Defo



„Prezir, lažni sram Novog sveta
Je bez zločina samo prazna reč
Samo senka koja zabavlja čovečanstvo
Ali ne može uplašiti čoveka mudrog uma.“
 
Danijel Defo (1660-1731) je najpoznatiji po svom romanu „Robinson Kruso“, ali je on veći deo svog života proveo kao aktivista tokom burnih godina političke i religijske tenzije koja je pratila Englesku revoluciju 1688. godine.

1702. Defo je anonimno objavio knjigu „Najjednostavnije rešenje po pitanju disidenata“, u kojoj je ismevao torijevce koji su bili na vlasti tokom vladavine kraljice Ane, a koji su bili netolerantni prema protestantskim antikonformistima poput njega. U knjizi, on se stavio u ulogu torijevaca i predložio jednostavno rešenje po pitanju disidenata ‒ umesto donošenja novih zakona, najjednostavnije bi bilo sve ih pobiti.

U početku su torijevci ovu knjigu shvatili ozbiljno, ali ubrzo je otkriveno da je Defo autor knjige, pa je 1703. uhapšen zbog klevete. Defo je osuđen na kaznu stajanja na stubu srama, i to tri puta, na novčanu kaznu od 200 maraka i da ostane u Njugejt zatvoru sve dok ne bude mogao da pribavi jemstva za dobro ponašanje u narednih sedam godina.

Tokom svog boravka u zatvoru on je napisao „Odu stubu srama“ koja je bila prodavana na ulici tokom jednog od njegovih javnih izlaganja na stubu. Čini se da je poema toliko oduševila prisutne, da su, umesto da ga gađaju pokvarenim paradajzom, posetioci ukrašavali njegov stub cvećem! Defoov biograf je kasnije napisao da nijedan čovek sem Defoa nije stajao na stubu srama, da bi se kasnije uzdigao do visokih društvenih krugova.
 
9. „Hodočasnikov put“ – Džon Banjan



Doživotni puritanac Džon Banjan se borio na strani parlamentaraca u engleskom Građanskom ratu, a nakon ponovnog uspostavljanja monarhije pod vlašću Čarlsa II, osuđen je na 12 godina robije zbog propovedanja antikonformističkog učenja. Tokom svog boravka u zatvoru Banjan je 1666. godine završio autobiografiju „Obilata milost vođe grešnika“ i počeo sa pisanjem „Hodočasnikovog puta“, popularne hrišćanske alegorije koja je objavljena 1678.

Potpuni naslov dela glasio je „Hodočasnikov put sa ovog sveta na onaj, koji će doći; smišljen u snovima“, a knjiga govori o putovanju jednog hrišćanina iz dekadentnog „Grada destrukcije“ (Zemlja) na „Nebeski svet“ (Raj). Drugi deo knjige prati putovanje hrišaćaninove žene, Kristijane, u istom pravcu, a priča je bazirana na protestantskoj teologiji.
 
8. Doba razuma – Tomas Pejn



Nazivan „proizvođačem korseta po delatnosti, novinarem po profesiji i propagandistom po inklinaciji“, Tomas Pejn (1737-1809) je imao istaknutu ulogu u dva najveća politička dostignuća tokom doba prosvetiteljstva – u Američkoj revoluciji i Francuskoj revoluciji.

Nakon što je odigrao ključnu ulogu tokom Američke revolucije pišući politički pamflet „Zdrav razum“, Pejn je optužen za klevetu protiv britanske vlade nakon što je stao na stranu francuskih revolucionara u svom delu „Prava čoveka“ (1791). Pobegao je u Francusku, gde je uskoro izabran za člana francuskog Kongresa, iako nije ni znao francuski jezik. Postao je saveznik žirondinaca i neprijatelj radikalne partije jakobinaca, predvođene Maksimilijanom Robespjerom. Kako se vladavina terora nastavila, Pejn je završio u zatvoru, po naređenju Robespjera, tadašnjeg predsednika Komiteta za javnu bezbednost.
 
7. „120 dana Sodome“ – Markiz de Sad



„120 dana Sodome“ je delo napisano za samo 37 dana na rolni toalet-papira dugačkoj 12 metara. Napisao ga je Donasje Alfons Fransoa, poznatiji kao Markiz de Sad.

Novela je napisana 1785. tokom Markizovog utamničenja u Bastilji. Kada se četiri godine kasnije dogodilo istorijsko jurišanje na Bastilju, njegovo delo je zaplenjeno, a Markiz je kasnije govorio kako je „ronio krvave suze“ zbog gubitka svog rukopisa. Preminuo je 1814, ne znajući šta se dogodilo sa njegovim delom. „120 dana Sodome“ je kasnije pronađeno i objavljeno 1905.

Nezavršen rukopis, koji je Markiz opisao kao „najprljaviju priču ikad ispričanu od početka čovečanstva“ govori o petomesečnim bahanalijama četvorice plemića, koji su to vreme proveli u udaljenom zamku zajedno sa 50 žrtava, na kojima su iživljavali svoje fantazije i fetiše.

Plemići su udovoljavali svojim izopačenostima koristeći dvanaestogodišnje devojčice i dečake za zadovoljavanje četiri različita tipa strasti: jednostavne, složene, kriminalne i ubilačke. Originalni rukopis je prodat za milion evra, a termini sadizam u mazohizam vuku korene odatle.

6. „Otkrivanje Indije“ – Džavaharlah Nehru



„Indija poznaje nevinost i bezbrižnost detinjstva, strast i osećaj napuštenosti mladog doba, i mudrost zrelog doba koje dolazi kao posledica dugogodišnjeg iskustva bola i uživanja; i ona iznova i iznova obnavlja i svoje detinjstvo, mladost i zrelo doba.“

Ako je Mahatma Gandi otac Indije, onda je Džavaharlah Nehru njen najveći sin. Pod Gandijevim vođstvom, Džavaharlah Nehru je postao istaknuti vođa Indijskog pokreta nezavisnosti, zagovarao je nezavisnost Indije i okončao britansku vlast u ovoj zemlji 1947. godine.

Tokom godina koje su prethodile nezavisnosti, Nehru je zatvoren kao politički zatvorenik zbog svoje povezanosti sa pokretom za nezavisnost Indije. Uz pomoć drugih političkih zatvorenika, napisao je „Otkrivanje Indije“ tokom svog boravka u zatvoru od 1942. do 1964. godine.

Knjiga govori o istoriji, kulturi i filozofiji Indije, a autor govori o skoro svakom aspektu života u Indiji pre nego li se dotakne teme prava na suverenitet.

Džavaharlah Nehru je bio izabran za prvog premijera nezavisne Indije, i bio je na toj poziciji do svoje smrti 1964. godine. „Otkrivanje Indije“ je jedna od omiljenih knjiga u toj zemlji, a čitaocu pruža direktan uvid u poglede na svet ovog državnika koji je, više nego bilo koji drugi, definisao moderno društvo Indije.
 
5. „Uvod u matematičku filozofiju“ – Bertrand Rasel



„Shvatio sam da je zatvor prijatan na više načina. Nisam imao nikakve dogovore, niti teških odluka za doneti. Nisam imao strahove od neželjenih poziva, niti me je iko prekidao dok radim.“ (Iz knjige „Autobiografija“ Bertranda Rasela)

Bertrand Rasel je bio doživotni pacifista, a završio je u zatvoru zbog javnog protivljenja ratu tokom Prvog svetskog rata. Rasel je većinu svoje polugodišnje kazne proveo pišuću „Uvod u matematičku filozofiju“, knjigu koja se zasnivala na idejama koje je izložio u svom delu od tri toma – „Principia mathematica“ (ovo delo je pisao u saradnji sa Alfredom Nortom Vajthedom), a gde je zagovarao ideju da su matematika i logika postale toliko isprepletane da sliče odnosu između dečaštva i zrelog doba ‒ logika je mladost matematike, dok  je matematika zrelo doba logike.

Rasel je ostao upamćen kao jedan od najistaknutijih intelektualaca dvadesetog veka, a 1950. je dobio Nobelovu nagradu za književnost, kao priznanje za njegov literarni doprinos na teme humanizma i slobode misli.
 
4. „Don Kihot“ – Migel de Servantes



„Vidiš prijatelju moj Sančo, ukazuje se trideset ili nešto više ogromnih divova s kojim namjeravam da zametnem bitku i sve ih lišim života…“

Migel de Servantes (1547- 1616) napisao je u prologu „Don Kihota“ da je započeo sa ovom epskom pričom u zatvoru. Ovo velelepno delo, nazvano u originalu „Genijalni Higaldo don Kihot od La Manče“, je delimično pisano tokom Servantesovog boravka u zatvoru gde se našao zbog dugova koje nije mogao da otplati. To je na neki način bila svojevrsna ironija, budući da je ovaj Španac i sam radio kao knjigovođa i uterivač dugova za španskog kralja, nakon što je završio svoju vojnu karijeru.

Prijateljstvo između Don Kihota, viteza koji, inspirisan pričama iz prošlosti želi da ispravi nepravde, i njegovog vernog sluge Sanča Panse, koji pokušava da obuzda maštarenja svog gazde, jedno je od najvećih prijateljstava ikad opisanih u literarnom delu. I samo ime glavnog junaka, Kihot (Quixote), kasnije je poslužilo za stvaranje prideva „quixotic“, što znači „ekstremno idealistički nastojen i  nepraktičan“.

Objavljena u dva dela, prvi 1605 i drugi 1615. „Don Kihot“ se smatra jednom od prvih evropskih novela i najvećim književnim delom koje je napisao jedan knjigovođa.
 
3. „Napaćeni ja“ – Đirolamo Savonarola
 

Dominikanski fratar Đirolamo Savonarola (1452-1498) je vladao Firencom pet godina, nakon čega je doživeo stravičnu sudbinu i smrt. Tokom svoje vladavine, Savonarola je zagovarao obnovu hrišćanstva i vodio je puritansku kampanju protiv pape Aleksandra VI. Nakon što je odbio da uđe u savez sa papskom stolicom, Savonarola je bio pozvan u Rim. Papa ga je zatim ekskomunicirao iz crkvene zajednice 1497. nakon što je govorio o korupciji unutar Vatikana, pa je završio u zatvoru zbog propovedanja bogohulnog učenja protiv Crkve.

Savanarola je mučen na razne načine sve dok nije priznao da je izmislio svoje vizije i propovedi zarad reformatorskog pristupa hrišćanstvu. Desnu ruku su mu poštedeli mučenja, kako bi potpisao priznanje. Dve nedelje kasnije, spaljen je na lomači.

Tokom svog boravka u zatvoru on je napisao „Infelix ego“, ili ti u slobodnom prevodu sa latinskog „Napaćeni ja“. U tom delu on se osvrće na Psalam 51, i obraća se Gospodu moleći za oprost nakon što se, podvrgnut mučenjima, odrekao svojih najdubljih uverenja. Njegovo delo počinje ovako:

„Avaj, napaćeni ja, lišen svake pomoći, onaj koji je uvredio nebo i zemlju – gde da se denem? Gde da predam sebe? Kome da odletim? Ko će se sažaliti na mene? Ne usuđujem se da oči nebu podignem, jer duboko sam protiv njega zgrešio; na zemlji  utočišta nemam, jer sam je uvredio. Stoga, šta mi je činiti? Da li da očajavam? Daleko od toga. Bog je milostiv, moj Spasilac me voli. Bog je, stoga, moje utočište.“

Teške reči.

Savanarolini naslednici su prihvatili njegove razloge za zagovaranje slobode i religijske reforme, iako je proces bio jako spor. Sve u svemu, priča o Đirolamu Savanaroli je tragična priča o prosvetljenom čoveku uništenom zbog nehumanosti jednog čoveka prema drugom.
 
2. „O pravu rata i mira“ – Hugo Grocije



„Razumevajući mnoge stvari, nisam postigao ništa.“ Veruje se da su ovo poslednje reći Huga Grocija, holandskog učenjaka, državnika i političkog  teoretičara, koji je ostao upamćen zbog svog dela na polju međunarodnog zakona. Njegovo delo „De jure belli ac paci“ (O pravu rata i mira) mu je obezbedilo mesto u istoriji.

Rođen 1583. Grocije je postao holandski državni tužilac u svojim dvadesetim i dobio je titulu sličnu guvernenrskoj u Roterdamu, 1613, gde je bio zadužen za posredovanje u sporovima među evropskim mornaricama. Zagovarao je manjak granica na pučini, ali Britanci, koji su u to vreme imali najjaču mornanicu, bili su protiv te ideje. Grocije je između ostalog zagovarao i versku toleranciju, što je dovelo do doživotne zatvorske kazne, budući da je bio na suprotnoj strani od onih koji su imali moć, poput Morica Oranjskog. Uspeo je da pobegne iz zatvora i ode u Pariz tako što se sakrio u veliki sanduk za koji su stražari mislili da je pun knjiga.

Tokom svojih godina u zatvoru od 1918. do 1921. Grocije je počeo da piše „O pravu rata i mira.“ Grocije u ovoj trotomnoj knjizi iznosi stanovište da postoje neke situacije u kojima  su ratovi ponekad upravo to ‒ samo ratovi: kada jedna nacija reaguje u samoodbrani ili kada traži osvetu. Zatim je u svom delu izložio priručnik za nacije u ratu sa početka sedamnaestog veka, u kome su neki od podnaslova bili „Šta je po zakonima u ratu“ i „O pravima ambasada“.

Ključna ideja koju je Grocije zagovarao je bila ta da su nacionalne države podrvgnute prirodnim zakonima, za koje je verovao da dolaze od Boga, budući da je priroda tvorevina Boga. Grocije je napisao da bi se ovi zakoni održali čak iako bismo mi dozvolili ono što se ne može zamisliti bez najveće izopačenosti, a to je da nema Boga, ili da se naši poslovi ne tiču Boga.

Zbog ove rasprave, Grocije je smatran intelektualnim ocem internacionalnog prava. Proveo je ostatak svog života putujući Evropom, preživeo je brodolom 1645, ali je preminuo kasnije te godine. Vodio je život ispunjen zanimljivim dogodovštinama.
 
1. „Dug put do slobode“ – Nelson Mandela



„Niko se ne rađa sa urođenom mržnjom prema prema drugoj osobi samo zbog boje njihove kože, porekla ili religije. Ljudi vremenom nauče da mrze. A ako već mogu da nauče da mrze, mogu da nauče da vole, budući da je ljubav bliža ljudskom srcu od mržnje.“

Oslobođenje Nelsona Mandele iz zatvora 1990. godine je bio momenat koji mnogi neće nikad zaboraviti. Proglašen teroristom zbog svog vođstva afričkog nacionalnog kongresa i zatvoren na 27 godina, Mandela je stavio tačku na vladavinu bele manjine i rasnu segregaciju u Južnoj Afrinci. Dobio je Nobelovu nagradu za mir 1993, zajedno sa Frederikom Vilijemom de Klerkom, zbog svog mirovnog rešenja kojim je okončan aparthejd i oformljena nova Demokratska republika Južna Afrika, na čijem je čelu on bio pet godina.

Mandelina autobiografija, napisana 1995. govori o njegovom životu, obrazovanju i iskustvima iz zatvora, pogotovo tokom 18 godina koje je proveo na ostrvu Roben, gde je bio primoran da obavlja teške fizičke poslove u kamenolomu, gde je konstantno bio zaključavan u samici i bio zatočen u vlažnoj betonskoj ćeliji, sa slamaricom umesto kreveta. Veći deo autobiografije je zasnovan na rukopisima koje je Mandela napisao u zatvoru.

„Dug put do slobode“ je postao jedan od najprodavanijih političkih memoara svih vremena, a Mandela će zauvek ostati upamćen kao otac moderne Južne Afrike. Nelson Mandela je preminuo 2013. godine.

Izvor: listverse.com
Foto: Wikipedia