10 knjiga koje su prema rečima autora pogrešno tumačene

Upravo ste završili sa čitanjem divne knjige i želeli biste da utiske podelite sa svetom. Naravno, s obzirom na to da čitate knjige, sigurno nemate prave prijatelje, tako da će internet poslužiti toj svrsi. Vaša razdragana želja za plodnom diskusijom ubrzo se gasi pošto većina komentara sa interneta govori o tome koliko je užasna i loša knjiga, i da je sve u vezi sa njom pogrešno. Ukoliko niste znali, ti brojni komentari mogu poticati od samih autora...


 
10. Tolkin i vilenjaci

DŽ. R. R. Tolkin je savršeno vladao jezikom. Osim što je bio jedan od najvećih pisaca koji su stvarali na engleskom jeziku, takođe je bio i akademik koji je govorio i prevodio sa tog jezika. Naravno, ne možemo smetnuti s uma sve jezike koje je izmislio za svoj mitski svet Središnje zemlje. Vajkao se zbog upotrebe vilenjaka u „Gospodaru prstenova“. Tačnije, Tolkin nije bio nezadovoljan vilenjacima kao junacima u svojim knjigama, već neukom percepcijom vilenjaka kod publike.

Izjavio je u jednom pismu da je nazivanje njegovih junaka vilenjacima bila greška, jer su ljudi na njih gledali kao na nežna bića sa zašiljenim ušima. Trebalo je da vilenjaci budu džinovska bića zadivljujućeg stasa. Trebalo je da Tolkinovi vilenjaci budu prikazani kao oni vilenjaci iz keltske mitologije Edmunda Spensera. Podatak koji zvuči interesantno jeste da Tolkin okrivljuje Šekspira za ovu semantičku nesuglasicu. Šekspir je promenio naše viđenje vilenjaka u stvorenja kakvim ih zamišljamo u sadašnjosti, ali Tolkin, uprkos tome, ima najveće poštovanje prema Šekspiru.
 
9.  Agata Kristi je htela da ubije svoju zlatnu koku

Agata Kristi stvorila je omiljenog junaka Herkula Poaroa, ekscentričnog belgijskog detektiva sa dobrim njuhom za rasvetljavanje zločina. On je bio njen daleko najpopularniji lik, ali nakon nekoliko pojavljivanja, shvatila je da ga uopšte ne voli i da je pogrešila u celokupnom njegovom osmišljavanju.

Kada je Poaro prvi put postao popularan i pre nego što je Kristi poželela njegovu smrt, shvatila je da nije trebalo da ga predstavi kao junaka u zrelim godinama koji šepa, i kao Belgijanca. Potom, kad je Poaro postao „naporan, bombastičan, odvratan i pomalo egocentričan“, odlučila je da ga ubije. Napisala je 1945. godine roman u kome se odigrava njegova smrt ali ga je sačuvala na sigurnom mestu, shvativši da joj je, u stvari, finansijski potreban u životu. Preteško je bilo biti imun na novac koji joj je njegovo prisustvo donosilo, stoga je nastavila da smišlja priče koje su se vrtele oko junaka koga nije mogla da podnese. Poslednji roman u kome se Poaro pojavljuje objavljen je dok je Agata Kristi ležala na svojoj samrtnoj postelji.
 
8. Dikens i Fejgin u „Oliveru Tvistu“ 

Dikensov junak Fejgin u „Oliveru Tvistu“ jeste svojevrsna karikatura Jevrejina koja je imala za cilj da predstavi zlo nasuprot dobra koje je oličavao Oliver. Fejgin je izvitopereni zli čovek koji utelovljuje najgore stereotipe o Jevrejima, a sama činjenica da je Fejgin Jevrejin jeste glavni razlog zašto je spomenuti junak uopšte zao.

Dikens je bio oličenje svoga doba, i shodno tome, stvorio je junaka prema društvenim stavovima koji su vladali prema Jevrejima u viktorijanskoj Britaniji. Antisemitizam je bio društveno prihvatljiv, i Dikens je izražavao tu sramnu istinu.

Kao što možete pretpostaviti, Jevreji nisu bili oduševljeni budući da su predstavljeni kao otelotvorenje svega zlog, te su pokrenuli kampanju kako bi primorali Dikensa da prizna da se ogrešio o njih i prizna svoju grešku. Dikens je u početku odgovorio tvrdeći kako on lično nije antisemitski nastrojen, ali da je „nažalost istina, za vreme u koje je smeštena radnja, da je taj tip kriminala uvek izvršavao neko ko je bio Jevrejin.“

Međutim, nakon 1869. godine, pošto se sprijateljio s jednim jevrejskim parom, Dikens je prepravio delove „Olivera Tvista“. Naposletku je komentarisao kako je naneo „veliku nepravdu“ jevrejskom narodu. Kako bi se iskupio, uklonio je svako pominjanje Jevreja iz poslednjih 15 poglavlja knjige i svako navođenje klasičnih jevrejskih stereotipa iz lika Fejgina.
 
7. Stiven King prelazi na filmove
 
Romani Stivena Kinga često su ekranizovani, a pisac često zna da komentariše koliko se filmska adaptacija razlikuje u odnosu na njegovu originalnu priču. Katkad Kingove zamerke znaju biti prilično oštre i u suprotnosti sa opštim mišljenjem. Ovo je bilo najočiglednije sa filmskom adaptacijom „Isijavanja“ Stenlija Kjubrika, koja se Kingu nije ni najmanje dopala. Ali najvećim delom King je velikodušan, ističući pozitivne aspekte adaptacije njegovih dela. Ipak, jednom je otišao malo dalje od toga.

Frenk Darabont, režiser filma „Bekstvo iz Šošenjka“, adaptirao je Kingovu kratku priču „The Mist“ za male ekrane 2007. godine. U priči se govori o misterioznoj magli koja zarobljava grupu ljudi u prodavnici, dok magla nešto krije u sebi. Film je u velikoj meri veran izvornom materijalu... gotovo do samog kraja. Glavni junak u filmu ubija svakoga u svom okruženju kako bi ih spasao od užasne sudbine. Samo nekoliko sekundi kasnije, pojavljuje se vojska kako bi spasila sada već većinski mrtve članove grupe. Kraj filma radikalno se razlikuje od kraja u kratkoj priči.

King nije ostao ravnodušan prema ovoj promeni. Jako mu se svidela. Toliko mu se svidela da je izjavio: „Voleo bih da sam se ja toga setio... Da jesam, to bi definitivno bio kraj koji bih napisao u svojoj priči.“ U stvari, to je velika pohvala. Retka je pojava da autor prizna da je drugačija verzija njegove priče bolja od originalne.
 
6. Autor naučne fantastike odbacio je knjigu koja ga je učinila slavnim smatrajući je propagandom

Stanislav Lem bio je poljski pisac iz perioda Hladnog rata. Na Zapadu je najpoznatiji zbog romana „Solaris“ iz 1961. godine koji je pretočen u nezaboravnu filmsku adaptaciju Andreja Tarkovskog. Međutim, njegova prva knjiga „The Astronauts“ učinila ga je slavnim. (Gugl je obeležio 60. godišnjicu objavljivanja njegovog dela uz pomoć „Doodles“ 2011. godine)

„The Astronauts“ je naučnofantastični roman, čija je radnja smeštena u 2003. godinu,  u kome se govori o otkriću svemirskog broda sa Venere koji je bio odgovoran za Tungusku eksploziju iz 1908. godine. Lem se odrekao svoje knjige smatrajući je komunističkim propagandnim smećem.

Gnušanje povodom sopstvenog dela potiče iz njegovog idealističkog pogleda prema komunističkim doktrinama. U njegovom futurističkom svetu iz ranih dvehiljaditih godina, susrećemo kako je komunizam vladajuća ideologija širom sveta. Mladi naučnici i avanturisti, oslobođeni stega kapitalizma, nalaze se u situaciji da mogu da preduzmu ogromne korake inženjerskih i naučnih dostignuća. Jednom kada budu otkrili svemirske letelice sa Venere, nastoje da se zapute u misiju na planetu, i sav taj polet potpomognut je slavom komunizma.
 
5.  Džordž R. R. Martin priznaje da je dosta grešio

Adaptacija knjige „Igra prestola“ za televiziju i raznorazne video-igrice doprinela je tome da  Džordž R. R. Martin uvidi kako ne zna kako pravilno da uspostavi strukturu svog dela. Zid, dom Noćne Straže, visok je 210 metara i štiti Kraljevstvo od jezivih skeletora noću. Kad je Martin uvideo kako je Zid viši nego što je potrebno, izjavio je: „Zamislio sam ga prevelikog!“

Martin takođe žali zbog toga kako je u početku zamislio Tiriona. Kada se prvi put susretnemo s njim, on se prevrće i okreće u dvorištu Zimovrela. U originalu, Tirion je trebalo da bude ambiciozni akrobata. Za one koji nisu čitali knjige ili su zaboravili, evo kako se prvi put susrećemo s njegovim likom:

 „Odgurnuo se sa ivice u visinu. Džon je uzdahnuo, te je potom sa strahopoštovanjem i divljenjem posmatrao kako se Tirion Lanister okrenuo poput lopte i lagano se dočekao na ruke, da bi zatim odskočio unazad na svoje noge.“

Prema Martinovim rečima, ova čudna scena bila je nesrećna slučajnost usled neznanja o ljudima niskog rasta.

Možda je najveća promena koju ćemo videti baš nusprodukt serije. Martin nije pisac postmodernizma, ali u prilici je da se suočava sa najironičnijim postmodernističkim problemom  s kojim se suočava svaki pisac tokom svoje stvaralačke karijere: radnja u seriji će se okončati pre radnje u izvornom romanu. Martin se trudi da uticaj serije na njegov spisalački akt bude što manji, ali priznaje da je u seriji jedan junak prikazan potpunije i mnogo bolje nego što je to on uradio u svom delu. Radi se o Oši, ludoj Divljanki koja je zadužena za Brena i Rikona. U knjigama ona je jednodimenzionalni junak koji postoji kako bi produžio i začinio zaplet, ali u seriji je složeni junak sa kompleksnijom ulogom. Martin je izjavio kako ga je opis Oše iz serije motivisao da promeni i unapredi likove iz knjiga. Drugim rečima, serija je u tom aspektu bila uspešnija od njega.

Ali stvari su mogle biti gore. Njegovo žaljenje moglo je biti veće da smo gledali originalnu verziju priče – verziju u kojoj se Džon i Arja zaljubljuju jedno u drugo i nagriza ih incestuozna strast.
 
4. Gogoljeva ognjena mržnja 

Nikolaj Gogolj je kraj života dočekao s gnušanjem prema svojim najvažnijim delima. Svoju književnu karijeru počeo je kao pisac kratkih priča i dramaturg pre nego što je započeo svoje remek-delo, epsko-satiričnu poemu u prozi „Mrtve duše“. Radnja romana prati dobrostojećeg bivšeg carinskog službenika Pavela Ivanoviča Čičikova koji u jednom gradiću ide od vlastelina do vlastelina i sakuplja mrtve duše. Samo je prvi deo romana sačuvan i kompletan, iako se završava usred rečenice. 

Razlog zbog kog je nestao drugi deo romana ima veze sa Gogoljevim religijskim misticizmom. Gogolj je poslednjih godina života potpao pod uticaj neobičnog pravoslavnog sveštenika. Sveštenikovim insistiranjem, Gogolj je spalio drugi deo „Mrtvih duša“, jer je priču smatrao jeretičkom. Nakon toga, počeo je da posti kako bi očistio svoju dušu od grehova koje je počinio baveći se spisateljskim pozivom, što ga je naposletku iznurilo i usmrtilo.     
 
3. Samokritični Harold Blum

Harold Blum je poznat kao istaknuti književni kritičar. Napisao je brojne knjige i predavao na Jejlu od 1955. godine. (Čak je uporedo predavao književnost na Njujorškom univerzitetu od 1988. do 2004.) Bio je važan kritičar i naučnik velikim delom svog života, ali možda će ostati najviše zapamćen zbog svog oštrog jezika kada komentariše loše napisana dela. Njegova kritika toliko je surova da čak i njegovo delo nije bilo pošteđeno gnevnih komentara.

Na vrhuncu svog akademskog rada Blum je napisao jednu jedinu knjigu tokom svoje karijere pod imenom „The Flight to Lucifer“, i predstavlja nastavak romana naučne fantastike Dejvida Lindsija „A Voyage to Arcturus“. Međutim, Blumu se i dan-danas nikako ne dopada knjiga koju je napisao. Doživljava je kao potpuni promašaj i uopšte ne pokušava da ublaži svoj stav iako govori o svojoj knjizi. Smatra da knjiga nema nikakvih kvaliteta i da je u celosti užasno loša, i kaje se što se ikad usudio da je napiše. Neobično je njegovo nezadovoljstvo s obzirom na to da je roman dobio pozitivne kritike i proslavio ga je u svetu književnosti kao što je inače slavan među kritičarima. I pored svega, on je i dalje izuzetno nezadovljan ovim romanom i ne želi da se više štampa.

2. Palahnjuk prelazi na filmove

Obožavani autor Čak Palahnjuk je autor kultnog romana „Borilački klub“. Možda se malo bolje sećate filmske verzije koju je režirao Dejvid Finčer. Nemojte se loše osećati što je film ostavio bolji utisak od knjige; film je proizveo isti efekat i na autora knjige.

Palahnjuk je izjavio kako je filmska verzija veoma bolja od knjige, i posebno naglašava kraj filma. Radnja knjige završava se u jako mračnijem tonu, dok kraj u filmu ima vrlo romantičan i ironično-optimističan ambijent.

Palahnjuk je primetio u jednom intervjuu kako Finčerova verzija poseduje lakoću razvijanja radnje i kako je bio vešt da stvori i napravi veze koje je on sam propustio. Autor posebno izdvaja repliku Tajlera Dardena: „Otac uspostavlja franšizu sa drugim porodicama“, budući naročito važan. Podseća na metadijalog koji komentariše knjigu koja je franšizovana kao brend.  
 
1. Dž. K. Rouling voli da komentariše svoj rad

Serijal Hari Poter najomiljeniji je serijal za decu svih vremena. Približno svaki hiljaditi čovek je pročitao čitav serijal (ili je u najmanju ruku pogledao filmove) i većina ljudi određenog uzrasta može satima da razgovara o omiljenim činjenicama togčarobnog sveta. Međutim, Roulingova ne može da prepusti priču da živi svojim životom, i konstantno piše i komentariše kako bi pojasnila ili sasvim promenila aspekte magičnog sveta Harija Potera. Najkontroverznija stvar koju je uradila nema nikakve veze sa Dambldorovom seksualnošću.

Dž. K. Rouling je nastavila da obrazlaže kako je napravila grešku oko glavne tačke zapleta: nije trebalo da Ron i Hermiona završe zajedno. Osvrnula se na određene deonice, promenila poneke delove tu i tamo, ali ovo je daleko najveća „greška“ čije je postojanje obelodanila. Ljubitelji su zbunjeni jer vole par i ne slažu se sa željom Roulingove da je trebalo da se Hari i Hermiona zaljube jedno u drugo.
 

 
Izvor: listverse.com