10 knjiga čije su filmske adaptacije zapravo dobre

Kako godine prolaze a Holivud ima sve manje svojih ideja, filmadžije se, zarad inspiracije, sve više okreću književnosti. Naravno, ovo nije nova pojava: svako ko čita ovaj članak verovatno se seća da je i sam upao u neki razgovor o najnovijem filmskom hitu i, spustivši naočare samozadovoljno primetio: „…ali knjiga je uvek bolja!“


 
Istina je da je Holivud upropastio nebrojeno priča. Ali šta je sa primerima kada su uradili pravu stvar, i sa onim, izrazito retkim, kada su čak i nadmašili izvorni materijal? I to nas dovodi do:
 
10 knjiga čije su adaptacije za film zapravo dobre
(redosled nije od značaja)
 
1. „Borilački Klub“
Čak Palahnjuk/ režija Dejvid Finčer
 
Mislim da mora da postoji zakon koji ograničava spojlere, i treba ga primeniti i za filmsku i za književnu verziju „Borilačkog kluba“. Uprkos tome, PAZITE SE, IDE SPOJLER: Tajler Derden i „narator“ su ista osoba. Ispričati ovakvu vrstu priče na vizuelan način a da to na kraju ne ispadne neprirodno ili očigledno jeste dostignuće samo po sebi, ali pored toga, tu je i Finčerov zrnasti vizuelni stil koji odlično dočarava ton i raspoloženje Palahnjukovog romana. Film se završava jedno poglavlje pre knjige, ali po mom mišljenju još je bolji nego u romanu. Odlika dobre adaptacije jeste znati šta promeniti a šta ostaviti i „Borilački klub“ je dobar po oba pitanja.
 
2. „Park iz doba jure“
Majkl Krajton/ režija Stiven Spilberg
 
U redu, možda nije vrhunsko književno delo, ali Majkl Krajton je uspeo da napiše knjigu zbog koje je sasvim u redu da odrastao čovek čita o dinosaurusima koji ponovo žive na planeti, a da ne oseća stid zbog toga. Na tipično Krajtonov način, knjiga je bujna i puna podataka, baš kao i sažetih objašnjenja. Spilbergova adaptacija je uspela da se reši većine naučnih termina, i dalje pričajući inteligentnu priču, i takođe „holivudizovala“ određene delove zapleta na način koji ne deluje smešno ni glupo. Na žalost, Krajtonov nastavak „Izgubljeni svet“, nije dobio isti tretman, ali što manje kažemo o tom filmu, to bolje.
 
3. „Američki psiho“
Bret Iston Elis/ režija Meri Heron
 
Ovaj je malo uvrnut. Moram da priznam da nisam preterani ljubitelj Elisovog najpoznatijeg romana (mada priznajem da ga nisam odavno čitao). Koncept je zanimljiv a naracija zavodljiva, ali nasilje je toliko preterano da počinje da deluje kao karikatura i tako podriva ono što je (bar ja tako shvatam) ozbiljna priča. Snaga adaptacije Meri Heron leži u spremnosti da duboko zakopa po izvornom materijalu a zatim dobar deo toga prenese u film koji je potpuno drugačiji po tonu i stoji kao vrednost po sebi. I ranije je rečeno da je njen film više crna komedija i ja se u potpunosti slažem. Nedavno sam ga ponovo gledao i jedva sam prestajao da se smejem. Sad, još samo da učinimo nešto povodom tog rimejka…
 
4. „Let iznad kukavičijeg gnezda“
Ken Kejsi/ režija Miloš Forman
 
Da budemo načisto: ja volim roman Kena Kejsija, sigurno je među mojih 10 omiljenih. Međutim, adaptacija Miloša Formana nadmašuje knjigu iz dva razloga. Prvo, izostavlja naraciju „Poglavice“ koju bi bilo teško prilagoditi za film bilo kada a pogotovo 1975. godine. Drugo, tu je izdanje Džeka Nikolsona u možda najboljoj ulozi u njegovoj dugoj karijeri, jer dočarava Patrika Mekmarfija na tako živ i duhovit način da to prevazilazi najbujniju maštu. I film i knjiga govore o pobedi ljudskog duha nad konfomizmom (i o još mnogo čemu), ali fim postiže da dijalozi Kejsija odjeknu na način sa kojim  je teško takmičiti se.
 
5. „Trainspotting“
Irvin Velš/ režija Deni Bojl
 
Adaptacija romana „Trainspotting“ danas nikada ne bi dobila zeleno svetlo. Teška, beskompromisna priča o grupi dripaca i heroinskih zavisnika koji žele da se urade poslednji put? Oh, usput rečeno: 50 procenata romana je napisano gotovo nerazumljivim škotskim dijalektom. Bilo je dovoljno da pročitam prvu rečenicu pa da shvatim da ovo neće biti laka knjižica za čitanje. Ko bi drugi, osim Denija Bojla (koji je završio praveći tako optimistične filmove kao što su „Milioni“ i „Milioner iz blata“) mogao ikoga da ubedi da će takva vrsta štiva da funkcioniše na filmu a onda na kraju i dokazati to?

Film je izbacio nekoliko likova ili barem ozbiljno smanjio njihovu ulogu u radnji i usredsredio se na Marka Rentona, koga je krhko i simpatično dočarao tada mladi i žgoljavi Juan Mekgregor. Iako film nije bez problematičnih tačaka (mislim da je završetak malo mnogo vedar i da razblažuje duh romana), ovo je još jedna adaptacija koja odstranjuje salo i ostavlja čisto meso (uključujući i nerazumljivi škotski dijalekat).
 
6. Betmen: Početak i Mračni vitez
Zamislio Bob Krejn, pisali drugi/ režija Kristofer Nolan
 
U redu, ovo je tehnički gledano grafička novela, ali ja smatram da treba odati priznanje zaslugama tamo gde zasluga ima. Betmen, jedan od tri najvoljenija i najdugovečnija serijala stripa, bio je adaptiran za film mnogo puta i od strane različitih režisera. Bili su nenamerno smešni (izdanje Adama Vesta) dobri ali sa manama (Tim Barton) i definitivno užasni („Betmen i Robin“ Džoela Šumahera). Jedino Kristofer Nolan može da kaže da je zaista uhvatio duh i ton krstaša sa plaštom (u svakom slučaju, izgleda da njegovu verziju svi najviše vole) i uspeo je to bez preteranog proseravanja u stilizaciji… jer ovo je bazirano na STRIPU na kraju krajeva. Nije kontraverzno reći da je „Mračni vitez“ možda i najbolja adaptacija nekog stripa ikada.


 
7. „Isijavanje“
Stiven King/ režija Stenli Kjubrik
 
Ovo će me možda dovesti do neprilika sa ljubiteljima Kinga a možda i sa Kingom lično, koji je bio veoma glasan o tome koliko mrzi Kjubrikov film (toliko da je režirao svoju verziju, užasnu po svakom merilu). Iako je istina da je Kjubrik uzeo poprilično slobode pri obradi priče, film je klasik sam po sebi. Kjubrikovi, za to vreme inovativni snimci Stedikam kamerom, dugi, predivni i zloslutni, savršeno hvataju ton i raspoloženje Kingove klaustrofobične priče, iako scenario ne daje mnogo pažnje istoriji „Overluk“ hotela i na kraju ne otkriva da li je sam hotel zao ili je Džek Torens jednostavno psihopata na ivici pucanja. Napomena Holivudu: bez rimejka ovde. Preklinjemo vas.


 
8. „Između života i smrti“
Džo Koneli/ režija Martin Skorseze
 
Zanemareni knjiga i film „Između života i smrti“  je znojem oblivena, nejasna priča o nesanici koja se dešava u sumnjivom gradskom podzemlju, o kojem je dosta pisano ali ja jednostavno ne mogu da se nasitim toga. Koneli, koji je i sam radio nekoliko godina kao bolničar u trećoj smeni u zloglasnoj „Paklenoj kuhinji“ Njujorka, postigao je pun pogodak svojim prvim romanom, a za adaptaciju nije mogao dobiti boljeg režisera od Martina Skorsezea. Jedna od najboljih stvari u filmu je osećaj za mesto, kakav nije često prisutan u filmovima o Menhetnu. Radnja se dešava gotovo isključivo noću, u gluve sate pre svanuća, među ljudima koje čujete kako vrište negde niz ulicu dok vi pokušavate još malo da odspavate pre polaska na posao. Skorseze, ljubitelj svega u Njujorku, ostaje dosledan svojoj ljubavi i predstavlja delo koje je poput bizarnog grozničavog sna i koje se naizgled suviše sporo razvija pre nego što se završi. Film je dobio mlak prijem po izlasku, ali su i filmska i književna verzija Konelijeve priče vredni pažnje.


 
9. „Kum“
Mario Puzo/ režija Frensis Ford Kopola
 
Nema potrebe da se mnogo priča o filmskoj adaptaciji „Kuma“ iz 1972. godine, ona stoji kao pojam sama po sebi. Roman Marija Puza iz 1968. godine, iako zabavan, nema ništa od težine ili epske širine koje sadrže tri filma. U poređenju sa scenarijom za prvi deo „Kuma“ (na kome je, što je vredno napomene, radio Puzo), knjiga se čita kao petparački roman kupljen na kiosku. Nešto što čitate u avionu da vam prođe vreme. Svoju svrhu ispunjava i zabavan je, ali ne nudi ništa više od toga. Činjenica da je Puzo napisao nastavak lišen naročite privlačnosti („Sicilijanac“) nije pomogla da se njegova reputacija u književnom svetu učvrsti, dok je Kopola, koji nije godinama snimio pristojan film, i dalje slavljen kao jedan od najvećih režisera svih vremena. Tako mu to dođe, pretpostavljam.
 
10. „Memento mori“
Džonatan Nolan /režija Kristofer Nolan („Memento“)
 
Da bih dao ravnotežu očiglednoj ljubavi prema Nolanu, iskazanu u pasusu o „Mračnom vitezu“, reći ću da je režiser često bio kritikovan kao „hladan“ i „lišen emocija“. Posle čitanja kratke priče na kojoj je zasnovan film kojim se Nolan probio, „Memento“, prinuđen sam da zaključim sledeće: prvo, ta „hladnoća“ je možda direktan uticaj dugogodišnjeg Kristoferovog saradnika i brata Džonatana, i kao drugo, priča mnogo bolje funkcioniše na platnu nego na papiru. Iako se „Memento mori“ i „Memento“ međusobno prilično razlikuju, osnove (amnezija, osveta, poenta) su zajedničke. Međutim priča diže osećaj otuđenosti na potpuno novi nivo i završava šuplje i dosadno. Međutim, kada se upari sa svedenom fotografijom Volija Fistera i obrnutom hronologijom scenarija, hladna otuđenost „Mementa“ ostavlja pravi utisak.
 
Autor: Džon Džarzemski
Izvor: litreactor.com